ŽIVOJIN D. PANAJOTOVIĆ: Pisati i preživeti –mazohizam ili terapija

 

Živojin D. Panajotović, pisac mlade generacije, domaćoj književnoj javnosti

predstavio se svojim prvim objavljenim romanom „Čekajući sunce“ (Liberland

art, Beograd, 2021). Ovaj društveno-ljubavni triler za kratko vreme skrenuo je

pažnju čitalačke publike, što je bio povod za razgovor sa autorom.

 

Fokus vesti: „Čekajući sunce“ je Vaš prvi objavljeni roman, ali u biografiji

navodite tri priče i jedan neobjavljeni roman, koji nazivate „poslednjom

vežbom“ pre zvanično ukoričene prve knjige. Očigledno ste svoj najveći kritičar.No, čije mišljenje Vam je bilo ključno merilo tokom nastanka ovog romana i šta je presudilo da kažete – ovo objavljujem?

Ž. D. P: Tako je. Prvu priču sam napisao 2012. Prvi neobjavljeni roman je bio nešto prvo da kažem ozbiljno i zvanično napisano. Zato ga i nazivam poslednjom vežbom pred ovaj – prvi objavljeni. Veliki sam kritičar samom sebi, možda nekada i preteram u tome. A da bih objavio svoj prvi roman presudila je veika podrška meni bliskih ljudi. Moje pokojne Milanke, koja mi je zamenila biološku majku, mog jedinog prijatelja – drugarice Mirjane i mog tadašnjeg dečka.

Fokus vesti: Dve stvari u vezi sa ovim romanom neodoljivo prave paralelu sa

Beketom. Prva je činjenica da ni Beketov prvi pozorišni komad, po želji autora,

nikada nije štampan, a druga je analogija u samom naslovu. Koliko je groteske

u iščekivanju sunca u Vašem romanu? Često spominjete usud (velikim slovom),

da li su Vaši likovi, kao i u „Godou“ tek marionete u igri viših sila?

Ž. D. P: Prvo hvala što moje ime stavljate uz jedno tako veliko ime.

Da, roman je nastao u jednom teškom periodu moga života, a Sunce je za mene simbol neke nade, da će sve na kraju da bude ok. Za sebe kažem da „idem na solarnu energiju“, te je i Sunce završilo i u naslovu knjige. Što se tiče usuda, njega pominjem kao jednu silu pred kojom svi padaju ma koliko bili moćni na ovom svetu. Atesita sam, ali ipak mislim da postoji nešto jače od nas.

Fokus vesti: S jedne strane, mnogo je ljubavi i još više žeđi za ljubavlju u

Vašem romanu i, potpuno kontradiktorno, isto tako malo vere i nade. I kraj je

nužno tragičan. Dotakli ste se jedne od najozbiljnijih tema savremenog doba, ne

samo kod nas – ubistva i samoubistva. Kako izaći iz emotivnog i psihološkog

potonuća? Kako ateistički orijentisan čovek nalazi snagu da iznese sopstveno

biće kroz svet oko sebe danas?

Ž. D. P: Mnoge teme su se otvorile ovim romanom. Što se tiče izlaska iz potonuća, kod mene je to moj talenat koji mi ne da da potonem kao i ljubav koju mi pruža taj gore pomenuti uzak krug ljudi koji je oko mene. Ne verujem u Boga, ali verujem u dobro. Činim dobro i dobrom se nadam. Mislim da je to abeceda života.

Fokus vesti: Na jednom mestu spominjete čuvenu Tolstojevu rečenicu: „Sve

srećne porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrećna porodica nesrećna je na

svoj način“, što istovremeno otvara dva tolstojevska pitanja. Prvo je – snaga

ljubavi. Da li čovek uopšte može da voli bezrezervno i bezuslovno do poslednjeg

atoma svoga bića, a da istovremeno, negde duboko u sebi, bude spreman na kraj jedne takve ljubavi? Ili, možda, puškinovsko – da li je materijalistički čovek

emotivno i duhovno još uvek dovoljno oslobođen želje za posedovanjem da je

spreman da nekom koga voli podari slobodu i bude srećan i zbog njegove

slobode?

Ž. D. P: Mislim da može, barem ja. U ljubavi prema prijatelju, prema osobi sa kojom sam u vezi, prema mojim psima, prema Suncu, omiljenom piću, hrani…..generalno kod mene je ljubav uvek bezrezervna, čak i kada se razočaram. Nikada se nisam razočarao u ljubav, samo u drugu stranu od koje očekujem povratnu informaciju.

Fokus vesti: Drugo tolstojevsko pitanje je – porodica. Očigledno su svi

problemi Vašeg glavnog junaka neumitno i stihijski krenuli iz porodice, ali isto

okruženje na njegovu brojnu braću i sestre nije uticalo u toj meri. Da li je jedno

obično „bravo“ skuplje od sveg bogatstva ovog sveta? Da li je podrška u

porodici temelj koji je Nikoli nedostajao da se za podršku izbori i u svojoj

socijalnoj sredini, pre svega u školi?

Ž. D. P: Podrška porodice je jako bitna, ali kada je nemate, morate na to da gledate kao na nešto što je prosto tako. Toliko je uspešnih ljudi poteklo iz doma za nezbrinutu decu. Tako da podrška porodice je bitna, ali ne i presudna.

Fokus vesti: Kao književne uzore navodite: Ivu Andrića, Džona Golsvodija i

Gijoma Musoa, međutim i te kako ste se dotakli nekih klasičnih pitanja ruske

književnosti. Koliko je genetskog koda u peru jednog pisca? Vi imate zanimljivo

poreklo, da li biste nam rekli nešto više o tome?

Ž. D. P: Andrić kao omiljeni pisac u čijim delima uživam. Muso, kao neko koga čitam u dahu što bi se reklo, Golsvodija kao nekogo uz čije ime želim da se nađem u jednom od intervjua. Moje poreklo koje ima veze sa Rusijom jeste jedna posebna tema koja će tek da dobije svoju posebnu knjigu, priču. Za sada ja sam samo poslednji ROMANOV na tlu Srbije od svoje volje – kako volim za samog sebe da kažem.

Fokus vesti: Brojni su i detaljni opisi porodičnih rezidencija u različitim

evropskim gradovima, što je vrlo interesantno. Kako Vam je to pošlo za rukom?

Ž. D. P: Jednostavno je, mnogo sam putovao, imam oko za detalje.

Fokus vesti: Zanimljiva je i priča o prvim niškim šeširima i o jednoj prelepoj

staroj kući u centru Niša, o ljubavi Vaših prabake i pradeke. Obično po

završetku jednog, pisac već uveliko ima sliku novog romana u glavi.

Nameravate li u skorije vreme da napišete jedan porodično-istorijski roman?

Ž. D. P: Da, moj srpski deo porodice je vezan za jug Srbije. Kuća u Nišu stoji i danas skoro jedan vek. Posle svega ona i dalje stoji tako ponosno. Čuo sam da će sada tu da usele biblioteku grada Niša i to mi je jako drago – fale nam biblioteke. Da, kako o Romanovima, tako i o ovom srpskom – niškom delu porodice. Ali to neće biti tako skoro.

Fokus vesti: „Čekajući sunce“ čita se u jednom dahu. Istovremeno, stiče se

utisak da nije i pisan sa lakoćom, naprotiv. Da li je pisanje katarza ili kazna?

Ž. D. P: Kazna koju vrlo lako pretvorim u katarzu.

Fokus vesti: I, za kraj ovog razgovora, koliko je teško čak i danas, u 21. veku,

biti svoj, drugačiji, a uveriti ljude da ih poštuješ, prihvataš i voliš takve kakvi

jesu?

 

Ž. D. P: Ili je prelako ili je nemoguće.

 

Autor intervjua: Fokus vesti