Osnovana za disidente i kriminalce, ova ostrva su poznata po svojim jednokratnim zarobljenicima.
Sale Sainte-Marguerite, Francuska
Na obali Cannesa u Sredozemnom moru, malo šumovito ostrvo Sainte-Marguerite, dugačko oko četiri kilometara bilo je dom jednog od najzanimljivijih zatvorenika u istoriji. Osuđenik, čiji se identitet skrivao iza onog što je najverovatnije bila crna baršunasta maska, doveden je na ostrvo 1687. godine, za vreme vladavine Luja XIV, i zatvoren u Kraljevskoj tvrđavi, tadašnjem državnom zatvoru. Kasnije je premešten u Bastille, gde je umro 1703. u svojoj 45 godina. Još uvek nije poznat identitet zatvorenika i razlog njegovog zatvora. Ali tokom vekova bili su predmet mnogih nagađanja. Jedna popularna teorija o tome da je stariji brat Luja XIV postala je osnova za roman Aleksandra Dime oca Čovek sa gvozdenom maskom.
Ostrvo Robben, Južna Afrika
Smešteno na devet kilometara od obale Cape Towna prekoputa zaliva stogodišnjih vetrova, ostrvo Robben bilo je mesto progonstva za većinu političkih zatvorenika u poslednjih 400 godina. Holanđani i Britanci koristili su ga kao zatvor, kao koloniju gubavca i mentalnu bolnicu između 1846. i 1931 i kao politički zatvor ne-belim protivnicima aparthejdskog režima od 1960. do 1991. Mnogi poznati disidenti poput Nelson Mandele, Robert Sobukwe i aktualnog predsednik Južne Afrike, Jacob Zume, bili su ovde zatvoreni preživljavajući u brutalnim uslovima, podnoseći premlaćivanja, uznemiravanja i prisilni rad u ostrvskim kamenolomima. Od 1997. godine ostrvo od 1447 hektara postalo je muzej, s vodenim obilascima koje su pružali bivši politički zatvorenici. Danas spada među najpopularnije turističke destinacije u Cape Townu.
Ostrvo Sado, Japan
Zbog dramatičnih planina, bujnih šuma i umerene klime, ostrvo Sado sada je popularno utočište za ljubitelje mira. No, u srednjovekovno doba, ostrvo, 32 kilometra zapadno od prefekture Niigata u Japanskom moru, bilo je mesto proterivanja onih koji su izgubili naklonost vladara. Više od 70 ljudi, naročito aristokrata i umetnika, prognano je ovde, počevši od 722. godine, s pesnikom Asomioyu Hozumijem, koji je kritikovao cara. Ostali prognanici uključuju cara Juntoku koji je 1220. pokušao državni udar protiv šogunata na Kamakuri i monaha Nichirena 1271. koji je propovedao radikalni oblik budizma. Danas ostrvo Sado ima više od 30 Noh pozornica i poznato je kao “Ostrvo primenjenih umetnosti”.
Sveta Helena
Smešteno usred južnog Atlantika, dve hiljade kilometara od Angole i Namibije i tri hiljade kilometara od Brazila, ostrvo Sveta Helena jedno je od najudaljenijih mesta na planeti. Ta informacija bila je poznata Britancima koji su Napoleona poslali u egzil nakon njegovog poraza u bitki kod Waterlooa 1815. Napoleon i njegov štićenik sa još 26 ljudi smešteni su u Longwood Houseu, šestosobnoj bivšoj letnoj rezidenciji zapovednika ostrva. Napoleon je vreme provodio čitajući, vrtlarajući i diktirajući svoje memoare. Na imanju je mogao slobodno ići gde god je želio, ali ukoliko bi hteo da ide u šetnju van imanja morao ga je pratiti čuvar. Napoleon je umro na svetoj Heleni 1821. u 51. godini. Danas je to stenovito ostrvo od 75 kvadratnih kilometara sa populacijom od 4.250 stanovnika britanska prekomorska teritorija do koje se dolazi samo brodom.
Đavolje ostrvo, Francuska Gvajana
Najzloglasnija kaznena kolonija u istoriji, Đavolje ostrvo zapravo se sastoji od nekoliko zatvora, jedan na kopnu u blizini glavnog grada Cayennea i tri offshore-a, rezervisani su bili za najopasnije kriminalce: Ostrvo Royale, Ostrvo St. Joseph i maleno Đavolje ostrvo. Napoleon III je 1854. uspostavio kaznenu koloniju, a oko 80.000 francuskih osuđenika – kriminalaca, špijuna i političkih zatvorenika tamo je poslato pre nego što je službeno zatvoreno 1938. Većini osuđenih bio je dodeljen težak rad, bilo u drvenim logorima ili na izgradnji puteva, te zatvorenike zvali su „Route Zero“. Kaznena kolonija bila je poznata i kao “suva giljotina”, zbog visoke stope smrtnosti od bolesti, teških radnih uslova i gladi. Najslavniji od nekoliko poznatih zarobljenika bio je kapetan Alfred Dreyfus, koji je, nepravedno osuđen za izdaju i nevin proveo četiri i po godine u samici, od 1895. do 1899. Drugi poznati zatvorenik bio je Henri Charrière, čiji se memoari Papillon , prepričavali njegov beg, memoari su postali bestseler i ekranizovani su u poznati film.
Ostrvo Nazino, Rusija
11. marta 1933. Josephu Staljinu predstavljen je plan radnih logora gulaga. Šemu je predložio Genrih Jagoda, šef Staljinove tajne službe NKVD i Matvej Berman, šef sovjetskih zarobljeničkih logora Gulaga. Njihov predlog je bio da se 2.000.000 političkih zatvorenika preseli u samoodrživa naselja u Sibiru i Kazahstanu. Ideja je bila da doseljenici obrađuju milion hektara netaknute zemlje i da tako kroz poljoprivrednu proizvodnju pomognu da se glad koja je pogodila Rusiju smanji. Tako su u maju 1933. u vozove ukrcane prve skupine od 6000 političkih disidenata i sitnih kriminalaca. Njihovo odredište bilo je izolovano zapadno-sibirsko ostrvo Nazino.
Nazino kolonija trebala je postići samodovoljnost u periodu od dve godine. Međutim, trinaest nedelja nakon njegovog osmišljavanja, projekat je na spektakularan način propao. Jer, doseljenici su bili napušteni u neprijateljskoj sibirskoj pustari prepunoj močvara, nedovoljno spremni za takve uslove. Ubrzo su anarhija, nasilje i bolest preplavile zajednicu. Kad su vlasti konačno intervenisale, nakon što je Staljin odbio plan, otkrile su da je 4.000 deportiranih bilo mrtvo ili nestalo. Najviše uznemiruje, međutim, broj preživelih koji su se pretvorili u kanibale. Afera Nazino ostala je dugo pokopana u tajnim arhivima. Od kada su se dokumenti pojavili u javnosti, istoričari su počeli da otkrivaju šta se dogodilo na tom udaljenom sibirskom ostrvu.
Tekst: Karlo Astrahan