Svake nedelje se na grobu moje supruge pojavljivao bajker, a ja nisam imao pojma ko je on. Šest meseci sam ga posmatrao iz auta. Isti dan. Isto vreme.
Svake subote u 14 sati bi se dovezao na svom Harleyju, prošetao do Martinog nadgrobnog spomenika i sedio tamo tačno sat vremena.
Nikada nije doneo cveće. Nikada nije rekao ni reč koju bih mogao videti. Samo je sedio prekrštenih nogu na zemlji pored njenog groba sa pognutom glavom.
Prvi put kada sam ga vidio, pomislio sam da je možda pogrešan grob. Ljudi se zbune. Ali se vratio sledeće nedelje. I sledeće. I sledeće. Počeo sam osećati ljutnju. Ko je bio ovaj tip? Kako je poznavao moju ženu? Zašto je provodio vreme svake nedelje na njenom grobu kada neki iz njene porodice nisu mogli ni jednom mesečno da posete grob?
Marta je umrla pre šesnaest meseci. Rak dojke. Imala je trideset osam godina. Bili smo u braku petnaest godina. Jedno dete, ćerku. Dobar život.
Ništa u njenoj prošlosti nije bilo što bi je povezalo s bajkerom. Bila je pedijatrijska medicinska sestra. Volontirala je u crkvi. Vozila je kombi.
Ali ovaj tip, bajker, on je tugovao kao da je izgubio nekog svog. Mogao sam to videti u načinu na koji mu se vilica ponekad tresla. U načinu na koji bi pritisnuo ruku na njen nadgrobni spomenik pre nego što bi otišao.
To me je izluđivalo. Nakon tri meseca, više nisam mogao izdržati. Izašao sam iz automobila i prišao dok je on bio tamo.
Čuo me je kako dolazim. Nije se okrenuo. Samo je držao ruku na Martinom nadgrobnom spomeniku.
“Oprostite”, rekao sam. “Ja sam Martin muž. Možete li mi reći ko ste?”
Dugo je ćutao. Zatim je polako ustao i rekao: “Vaša žena je bila moj anđeo. Pre par godina sedeo sam u nekom kafeu sa tada bivšom ženom i našom ćerkicom. Pošto sam ćerku samo tako mogao da viđam. Ručali smo i razgovarali. I, onda iznenada, moja devojčica se počela gušiti. Onako uspaničeni pokušavali smo da utvrdimo šta se dogodilo, ali dete je postajalo sve tamnije u licu. Gubili smo je na pred našim očima. Prestala je da diše, a onda kao da je Bog to video i poslao Martu. Bacila je mantil sa sebe, klekla pored moje devojčice i izvela čudo. Podigla je i sa nekoliko snažnih trzaja uspela da povrati moje dete koje je izbacilo iz usta poveći komad jabuke koji je umalo ugušio. Zagrlila je moju ćerku kao da je njeno dete i onako majčinski uklonila strah kod nje. Nakon toga bar jednom mesečno je donosila čokoladu mojoj ćerki i razgovarala sa njom. Uspela je mene i tada bivšu da pomiri i od tog trunutka smo mi opet zajedno. Marta je bila deo naše porodice.” Pao sam na kolena i počeo da plačem kao nikad u životu. Njegova priča samo je potvrdila da je moja Marta bila najbolji primer dobrote i da na ovom svetu ima dobrih ljudi čija dobrota je poput ptice i za nju nema granice.
Tekst: FOKUS Vesti
Foto: Privatna arhiva