Ako se za neki grad može reći da je otelotvorenje sunca koje se nakon umiranja i ponovnog rađanja pojavljuje u blještavoj svetlosti zore – onda je to Drezden. Nakon nehumane vladavine svetom tokom drugog svetskog rata, ma od čije strane, gde su siromašni ginuli zbog bogate gluposti drugih, kao prkosni prekor na zlobne uspomene, na sav užas, očajanja I nemoć koja se osećala u tim danima stege, svoju bol je postavio u centar ličnih memoara. Čudesnu moć, kakvu je imala I ptica Feniks, I on je iz pepela ustao podmlađen za novi život.
Reka Elba
Nakon krstarenja Vltavom I beskrajnim nizovima blještave svetlosti u Pragu, uputila sam se u staro/novi Drezden, ali sam se ovog puta zadržala na obalama reke Elbe. Volim gradove koji žive na rekama ili jezerima, više od onih koji zadržavaju svoje običaje na krmi morskih brodova. No, ono što je poveznica za sve njih koji su na nekim vodama, jeste sunce koje se svakog jutra budi iz dubokog sna I odašiljajući svetlost po ivicama talasa, stvara svet unutar svetova gde stvari nisu još uvek izgubile smisao.
Saksonija/Saška – (zanimljivo je da se I naš turizmolog na ovom putovanju zvao, odnosno zvala Saška), svakako bi trebalo da je ponosna na svoju ,,Firencu na Elbi’’, pre svega zato što je često vaskrsavala počev od Napoleonovog pohoda 1813.g., majskog ustanka u kojem je oštećen centar grada 1848/1849.g., pa do onog najgoreg u Drugom svetskom ratu, kada je bio najbombardovaniji grad u Evropi. Britanska i američka avijacija su između 13-14. februara 1945. g. izvele masovno bombardovanje tokom kojeg je poginulo preko 25.000 ljudi, a oko 80% grada bilo je uništeno. A on se uprkos tome rađao kao zbir najlepših delova tela svih ptica sveta. Rastao je iz hladnih svetova, a snagu je nalazio i u plućima grada koja čine parkovi I šume više od šezdeset posto. U njima su ptice oduvek pevale glasno I sigurno, I kada je bilo mnogo meseci mraka I tame.
,,Firenca na Elbi’’
Firenca na Elbi – taj nadimak nosi iz razloga što se početkom dvadesetog veka posebno razvijala umetnost, a potom i mnoge naučne ustanove, jak univerzitet i razvojne laboratorije. Kada hodate pločnicima starog Drezdena, shvatite da su vode/vreme sve umirile I da je dopuštena nova plovidba, uprkos polomljenim kostima I lađa I lađara koji su vekovima oslikavali bojama razapeto platno između zemlje I neba, onako kako zvezde po utvđenom rasporedu sijaju na vaseljenskom modrilu. Ni izlivanje moćne reke više puta nije uništilo čvrsto tlo željno opstanka, čak ni kada se gradom razlivalo drhtavo klečanje. O tome svedoči brojna arhitektura sa lepotama koje osvešćuju da je istrajnost moguća ako se dovoljno jako želi.
Beli grad iz crnih ruševina
Malo poznata činjenica je da u starom Drezdenu postoji ulica u kojoj se, čuvajući je kao svoje utvrđenje, okupljaju tetovirane osobe. Svi koji su to videli sopstvenim očima, upečljivo postaju napeti, a to potvrđuju i vilice koje se na licima koče. Čuđenje i zbunjenost, pomešani sa bojama i mirisima dok se koracima prelazi po pločnicima, popuštaju i smiruju se, nakon informacije vodiča na ovom izletu, da su to zapravo pitome duše koje nikoga ne diraju. Čovek se gubi u nagađanjima i greši, zamara svoj mozak upitno podižući obrve, smatra ih nekom vrstom lutajućih ljudi. A nije sve kako izgleda, jer bi u suprotnom i plavetnilo iz mora trebalo da zadrži tu boju kada vodu zahvatimo rukama. Sumnja i sumničavost obuhvati u utopistički mamurluk, koji nas drži kao konop brod, a potrebno je samo ući u srž poruke koja se šalje slikom koju vidimo. Možda poruke i nema jer kao kada putujemo negde: nekada je svrha putovanja cilj na koji se stiže, a drugi put bitno je sámo putovanje. A kada se otisnemo na neko od njih, ne mora se uvek biti u savršenom komforu, jer: život je neoprezan prema suviše opreznim bićima!
Fontane u Drezdenu
Teritorija koju su još u 4. veku naselili Lužički Srbi sa močvarnim zemljištem, otuda I ime grada Drezden: (drizde – močvaran /slovenski- drizd znači močvara) – ima I prelep zbir fontana. Određene fontane služe i kao izvori pitke vode, na taj način su i praktični i ukrasni objekti. U prvobitnim fontanama voda se izlivala nepovratno, a danas se najčešće konstruišu tako da se voda koja se sliva iz izvora opet kružno vraća u bazen iz kojeg je krenula da bi se koristila ponovo kao izvor.
Fontane Drezdena
Dok šetam ulicama grada koji energijom oblikuje misli koje bi se izležavale, imam osećaj da u senkama vidim lica iz dalekih prošlosti, koja se ukazuju kao cvetne šare na prozorskom mraznom unutrašnjem staklu. Kao da posmatraju sve te turiste, željne da budu primećene i da im se neko obrati, dok se pogledi zaustavljaju na Terasi Evrope ili Zidu saskih vojvoda ili Muzeju transporta, a najviše na veličanstvenoj Palati Zvinger i Sempoperu – jednoj medju najlepšim operama u svetu. Stiče se utisak da je uticaj sa putovanja Avgusta II Jakog, koji se vraćajući se sa turneje po Italiji i Francuskoj, gde je posetio Versaj 1687 god, novcem kojim je raspolagao, odmerio kvadrate I privatnosti I raskoši te je investirao u ovu palate ono što je on imao, kao I znanje izabranog dvorskog arhitekte: Mateus-a Danijel Pepelman-a. Izgradnja je sa prekidima trajala osamnaest godina, počevši od 1710. Pitam se: da li sadašnja pokolenja mogu zamisliti sa kakvom je strašću stvarana scenografija velikih priča, koje sada kroz slike rekonstruišemo ne bi li dočarali živote kroz evoluciju evolucije?
Palata Cvinger
Nezaboravno venčanje
Ako su i postojale bitke koje je Avgust Jaki izgubio, postojala je jedna u kojoj je sigurno bio u psihološkom fokusu, ne dopuštajući da se za konopac misli da je zmija koja će povrediti. Ta bitka je venčanje njegovog jedinog naslednika, princa Frederika Avgusta II sa nadvojvodkinjom Marijom Jozefom, kćerkom Habrzburškog cara Jozefa I. Zato je u Drezdenu napravio najveće i najraskošnije venčanje kakvo svet nije video. Očaralo je Drezden, jer je Avgustova namera bila da cela Evropa priča o tom dogadjaju, koji je bio upamćen kao 40 legendarnih dana 1719 godine. Bilo čiji um u bilo kom dobu, nije mogao da izmisli ovakvu priču, jer kao što se nekada razvija ciklus bola tako se ovog puta kroz filter raskoši dogodilo da se ostatak života posmatra kroz vodoskoke sećanja, gde se život razvija I nastavlja u jednoj novoj Feniks priči/ptici.
Možda sam otud bila oduševljena fijakerom I konjima, koji se ponašaju onako kako zakoni prirode zahtevaju, a ipak bivaju mirni u ukroćenosti kroz kaiševe na njihovim glavama I telima. Ali, sloboda je u umu čoveka, lepota u oku posmatrača, tako da mnogi I kavijar vide u prodavnicama a ne u ribi, palačinke na tanjiru kao sočnu predstvavu bez ideje nastanka, a život se vrti I namotava sa svim statistima I glumcima koji kroz njega prođu, ne bi li jednom ponovo zaigrali na sopstvenoj sceni. Osim palačinki, treba probati čuvene turinger kobasice, koje se divno slažu sa senfom i sa apetitom ko ga ima za takve ukuse.
Jesam li budna ili sanjam dok uživam u svemu što mi bude oseti, osećanja I osećaji? Hm…svako putovanje I mene preobrazi u novog Feniksa. Neki gradovi se gnezde nad hladnim vodama, a Drezden nad vatrom iz koje je I kroz koju je nikao.
Tekt: Lidija MALOVIĆ
Foto: Privatna arhiva