Moje putovanje ovoga puta neće biti destinacija, već događaj u kome su malobrojni mogli uživati. I tako će kroz sve ove redove, moj lični život postati deo kosmičkog/vašeg. Najlepša fizička putovanja za mene su ona koja se kotrljaju na točkovima voza. A sve točkove, vozove, vagone, zemlje kroz i u koje putovah objediniću u ovaj tekst, jer je nemoguće dva puta na isti način zakoračiti u istu vodu…i istovetno je doživeti. Metafora svakako, za reči kojima je Danilo Kiš posvetio vozovima, a tako bliske mom setimentu:
,,Vozovi su, bar za mene, legenda, mit.
Oduvek smo stanovali negde kraj stanice, tui i tamo, ahasverski, uvek kraj šina, uvek blizu vozova. Možda je to razlog da vozovi, bar za mene, danas znače nešto više nego prevozno sredstvo, jer najzad tu su i udobniji i brži načini: avioni i automobili. Ali sve to za mene nema čari naše dobre stare železnice, od koje se neki moderni pesnik (Verharen, ako se ne varam) zgražavao i gledao na nju poput Indijanca: kao na “vatrenog konja” koji nosi propast svetu.
Tako sam jednog dana, vrzmajući se po peronu, shvatio da vozovi za mene već i ne znače prevozno sredstvo, nego su oni kao kakva monstruozna, džinovska Prustova “madlena” koja vuče za sobom, koja tegli ceo tovar prošlosti; to je beskrajna kompozicija svih dana I noći, svih vozova koji su prošli pored naših stanova u raznim mestima, to su svi vozovi kojim sam se vozio od prvih dana kada se toga sećam, to su, štaviše, svi vozovi tutanj čijih sam točkova čuo u snu ili polusnu nekad, negde, kraj neke stanice…’’
***
Ukrcala sam se u voz, sa nekada postojeće, Beograd peron železničke stanice i nakon smeštenih kofera, čim je otpravnik dao znak za polazak, odšetala sam do biffe-restorana, pronašla najudobnije mesto za potrebu duše i polako odašiljala sebe u nov prostor meni potrebne dimenzije.
Kroz prozor vagona uvek posmatram predele. Koliko su različiti od početnog putovanja: ravnice, brda, jezera, šumarci, proplanci i svako od njih ima da ispriča svoju priču. Osvrćem se po vagon-restoranu i vidim toliko razlčitih lica sa isto toliko raznolikosti sudbina, i verujem da kao što likom i duhom ne sliče – tako svako od njih verovatno može da ispriča svoju sudbinu koja bi slušaoca ostavila bez daha. Nakon dvosatne vožnje, voz je zastao u jednoj maloj
železničkoj stanici čija je arhitektura podsećala na lep doživljaj duše. Mrežasti koloseci ličili su na pukotine u ledu ispunjene crnim odsjajem šina. Boje stanične zgrade su žute i bele – kao da se dobrota sunčeve svetlosti prostrla u savršenu jednostavnost čistoće. Ustajem sa svoje stolice, koju sam naizgled zakupila u bifeu, iako sam imala elegatan kupe u vagonu samo za sebe, i izlazim na peron tek da prošetam noge, malo ukočene od predugog sedenja u istom položaju na ovom dugom putu. Na peronu je puno ljudi, ali ne toliko da bi pravili haos kao praiskonsku prazninu, već samo malu različitost u pokretima, odeći i brzini ulaska u voz ili napuštanje njegovog blagog komfora. Svi koji su ulazili u vagone lepog enterijera – tražili su svoje zakupljeno mesto, žureći da im neko ne oduzme garancju koju su novcem kupili. Kada bi znali da je jedina garancija ono što posle života dođe, dok se boriš sa sabotirajućim efektima koji se prelamaju kroz prizmu tvojih želja?!
Šarene se koferi i torbice sa ručkama i bez njih, šeširi na glavama nekih dama koji verovatno predstavljaju potrebu da se razlikuju od drugih žena ili je jednostavno to njihova autentičnost. Svi su lepi – i oni kupolasti i zvonasti, i oni sa užim ili širim zavinutim krilima, odnosno obodom. Bilo je tu izrađenih šešira od dabrove ili zečje dlake, svile, vune, kože, platna, baršuna, ali i sintetičih. Znam da su se oduvek koristili – ne samo zbog zaštite od vrućine i kiše, već kao i estetska funkcija za isticanje statusa. I sama sam bila jedna od tih dama ali ja šešire nisam volela zbog statusa, jer sam ga u ovom životu tek pronašla. A moj status je bila konačna sloboda.
Ulaze putnici i avantura se nastavlja. Deca trčkaraju po prostoru koji nije izdeljen na odeljke, neki ispijaju kafu pušeći cigaretu i praveći svoje oblake od dima u kojima sam i ja uživala na putovanju. Drugi ne zaboravljaju da iskoriste jedinstvenost trenutaka koje provode u završnici još jednog putujućeg dana i poluzatvorenih očiju upijaju neponovljivost jedinstvene priče. Postoje i oni koji zevaju dok protežu noge koje kao da su pričvršćene za štule, jer ih je na neki način umorila ova geografska dužina od početne ko krajnje stanice.
Zbog malo teškog vazduha – ne od vrućine jer je sada oktobar mesec, već previše téla u bife-restoranu – pri vrhu je otvoren prozor na vagonu. Kroz njega ulazi miris zastorne prizme tucanika po kojem je neprekidnim kretanjima vozova izliveno mnogo ulja što podmazuje elemente na vučnim i voznim sredstvima. Šine se spojnicama drže za tlo zahvaljujući složenoj i sigurnoj kolosečnoj konstrukciji. Da li za život postoji sigurna konstrukcija? Možda je to ona koja nas spase od smrti téla ili duha jer izvan toga druge sigurnosti nema, kao što nema ni priručnika kako se sigrno voziti putem koji predstavlja vlastiti život.
Razmišljam, i ne mogu se oteti utisku nemara u odnosu na bogatsvo istorije koje smo imali kao Srbija, a odnosi se na vozove…Putovanja kroz sećanja su ona kojima se najčešće
okrećemo improvizujući na taj način želje koje je nemoguće ostvariti. Putujući kroz vreme iskušavamo oholost zaborava i zanemarivanja, i odloženih nadanja, da nešto iz prošlosti, a pri tom lepo, može vaskrsnuti i nastaviti put u beskraj. Ali osvrtanje na nju ne sme imati poged slepog čoveka.
Možda je baš takav, nepoželjan pogled, zajedno sa gluvim ušima, bio uprt u dizel lokomotive tipa 761 ,,fau 30’’, podserje 001, 002 i 003 jedine preostale u našoj zemlji od četiri proizvdene na svetu, jer se ništa nije učinilo da se vrate na koloseke. Ovo su lokomotive koje su pripadala ’’PLAVOM VOZU’’. Zadnji put lokomotiva 761-003 imala je vožnju 1990.g. u subotičkom čvoru na prevlačenju teretnog voza. Specifičnost lokomotiva 761 je mali osovinski pritisak. Kojom snagom pritiska možemo uticati na društvo koje je amputiralo neophodnu jednostavnost – dok živimo samo svoj život bez sveopštosti sećanja?
Bila sam dobar đak, štreber, i sećam se podataka koji su me fascinirali dok sam ih slušala, i sada kada sam krenula na putovanja koje se ne može ponoviti, iz stanice koja gubi svoj identitet (a bila je poslednja manuelna u Evropi), ne mogu da se ne sećam odslušanog: u svetu su postojale lokomorive serije ,,fau 200’’ (FS železnice) koje su izvršile remotorizaciju navedenih lokomotiva i koristile ih u punoj eksploatacijiji, čime se remotorizacija isplatila u kratkom vremenskom periodu. Mi kao da smo nepobedivi u eksploataciji gubitaka, projektujući predstave kako je sve to nemoguće u ovom dvorcu čovečanstva, koje misleći samo o sebi zapravo zaboravlja sebe.
Potpisnik naše, tj. Titove tri dizel lokomotive je Železnički muzej koji je pod patronatom Vlade RS. Nastavak ovog selektivnog sećanja (ili podsećanja), dodirnuće i postojanje preostalih parnih lokomotiva normalnog koloseka koje su takođe u vlasništvu Železničkog muzeja Srbije (osim tri lokomotive serije 51 proizvedene u Mađarskoj 1914.g.), serije 01 iz 1922.g. i serije 33 koje su pronašle svoj put na kolosecima dugog postojanja, a obe (01 i 33) proizvedene u Nemačkoj.
Prve tri lokomotive bile su van saobraćaja dugo u očekivanju investicione opravke, čiji je dobar deo mogao biti upotpunjen vrenjem želja i umeća železničara entuzijasta koji dobro poznaju funkcionisanje parnih lokomotiva. Međutim, priliv novca za izradu novog parnog kotla ostao je zarobljen između nemoći i htenja kako bi se udahnuo život nečemu (a mislim na parne lokomotive) što se gubi u zamagljenom pogledu daljina koji kao da iskrsava iz nekog drugog sveta.
Sada, dok pišem ovaj tekst, nisam sigurna u postojanje ičega, sem svog sećanja na lepu istorijsku priču, jer zanemarene pobede, jednog, reći ću, eksperimentalnog sveta, u ovom trenutku kao da se nalaze u snu u kojem sve izgleda u redu dok prate svoju logiku (logiku propadanja) u koju se ne uklapa toliko toga.
Nekada se entuzijasti koji mogu darovati jedino ljubav, znanje i svoje slobodno vreme, za ,,oporavak’’ i ,,vaskrsenje’’ zastrašujuće stvarnosti – nalaze pred nedvosmislenom nelagodnosti postavljajući pitanje: ,,Da li je moguće da ne poznajemo vlastita bogatstva koja nam u kratkom vremenskom periodu mogu vrartiti uloženi novac?’’ Takva pitanja najčešće postavljaše oni koji tražiše angažovanje parnih lokomotiva za snimanje muzičkih spotova i filmskih kadrova, neznajući da je nečiji razum više puta uputio zahtev za oporavak ovih ,,obolelih starica’’ na pravu adresu JPŽS, ali da je sluh poslovodstva ravnodušno ,,poslovan’’ , pritom varajući sebe o beznačajnosti ovih značajnih pojedinosti. Tako su ljubav i potreba onih koji žude za oživljavanjem života lokomotiva tolerantni prema nemarnosti na onaj isti način kojim su i deca popustljiva prema odraslima – jer ih odrasli ne razumeju.
Parna lokomotiva serije 11 proizvedena u Mađarskoj
Svojevremeno, parna lokomotiva serije 11 proizvedena u Mađarskoj našla je privremeno svoju mirnu večnost na izložbenom prostoru stanice Beograd…dok su obe postojale… Koliko njih zna da je do pojave dizel lokomotive serije 761 služila za vuču Plavog Voza? Od tog nekadašnjeg vrha, ne poštujući ondašnju a i trenutnu svetsku jedinstvenost, ostade samo oplata kao prazna ljuštura puža. Gde je ono što se nalazi ispod nje kao i ona sama – nestalo je u slapovima zaborava. Nejasne nade i prošlost koja predstavlja otežavajuću okolnost su rane sumnje sa kojima je teško početi iznova, kada se ni za ovaj trenutak sada nema ljubavi i empatije. Samo novac, novac, novac i kada je neko sentimentalan poput mene, ne može da se ne nađe u sopstvenom šouu i ne zna kako da se suoči sa tim, jer – rođen je za drugačiju pozornicu?!
Možda će svet, zajedno sa svešću upakovanom u glavama onih koji ,,vladaju situacijom’’ ispuniti praznunu nemara osvešćenu prisustvom postojanja ove nejednakosti sa ostatkom planete – pokušati da ožive život okrećući se razumu – najsigurnijoj investiciji. Uostalom, zar nismo sebe i druge odavno navikli da smo mi nešto posebno i drugačije od svega što nas okružuje? Ali, sada znam: ni strah ni očajanje ni hrabrost ne mogu učiniti ništa za sve te parne i dizel lokomotive koje su doživele svoj holokaust. Bačene su s litice prošlosti u ambis, i ta para, mlečno bela, neće razbiti čekanje i prazninu poput one nad zaglušujućim slapovima vodopada. I znam da se nad njim neće naći dûga razuma s rađanjem ružičastog sunca nad svim pomenutim serijama, jer su sigurno završile kao ona četvrta dizel lokomotiva kasirana u Nemačkoj, ali posle velikog udesa.
***
Nesvesna trnutka u kom se nalazim – spontano zabacujem glavu unazad, oslanjajući se na stolicu u vagon-restoranu, i tada se moj pogled zaustavlja na mlâdicu nekog drveta koje je stegnuto žičanom kikom. Iz nekog razloga, presečen je dotok razbuktalog mladog krvotoka i zapitah se kakav će hlorofil ono proizvesti kada je njegova fotosintezična svetlosna energija na putu rasta oslabila za primanje svetlosti? Podsetilo me je tom žicom, pritegnutom na pola stabla, na one žene plemena Padaung između Tajlanda i Burme, koje zbog lepote i cene koju dobijaju dužinom vrata – čuvaju svoju tradiciju. Prstenje oko vrata (“ogrlice od bakra”), iako označavaju i bol, uslov su pripadnosti. Da, ovo je jedna drugačija vrsta ’’udesa’’, ali svakako potres/udes.
Voz nastavlja da juri svojom prugom a ja svojim sećanjima.
Već sam prošla nekoliko država od početne tačke, i pre nego je kompozicija povezanih šinskih vagona koje je vukla velika lokomotiva krenula iz one male stanice, a otpravnik dao pištaljkom polazak – carinska kontrola je prošetala svim kolima ovog voza i uredno pregledala naše putne isprave. Ništa nije bilo neispravno u njihom ophođenju, osim što ja nisam volela nikakve kontlole u svom životu. Ali, to je onaj deo na koji nisam mogla da utičem – jer svako radi ono što je odabrao u svom postojanju. Ipak, nisam mogla da ne primetim da su to bili lepi mladi ljudi odeveni u uštirkane uniforme – koju čine sako i pantalone, košulja kratkih rukava, kravata, beretka, plitke kožne cipele sa kožnim đonom i kožni kaiš. Zadivila me je njihova uglačanost osmeha i ljubaznost kojom su obavljali svoj posao, kao da se radi o običnom pokazivanju svoje fotografije. U nekim situacijama vam govor, ma koliko stranih jezika razumeli, ne može pomoći – ako je sudbina namerila ono što niste očekivali, a u drugim je potreban samo osmeh
uz koji ćete lični dokument pružiti kao što to čini sveštenik sa molitvenikom. Ušetali su kao prijatan vetar u modrikasto plavoj boji, kakav je upravo i sumrak koji se uvlači u ovo doba dana i enterijer ove pokretne kuće.
Život se u meni pokreće onako kako do sada nije, dok se približavam zadnjoj železničkoj stanici, i stanici dugog voznog putovanja i još duže potrage za svojim životom u ovom telu. I evo me, već razgovaram sa vetrovima i plimom malog grada, dovoljno velikog za moju preostalu budućnost. Voz, ovaj kojim putovah prethodnih dana, bez zakašnjenja pristiže u stanicu uz oštre zvuke sirene iz kabine mašinovođe i pára jutarnju hladnoću. Imam osećaj da doseže do snega na vrhu planina, iskićenih kristalima bele boje koje ništa ne može dezorjentisati. Radujem se njima, iako su fizički daleko od mene, kao dragim prijateljima koji ulepšaju dan ispunjen sivilom unutar bića.
Železnička stanica je bila prazna u rano jutarnje doba, osim po nekog nasmejanog lica što je očekivalo putnika ili na proputovanju ili povratku svom domu. Srebrnkaste šine izglačane točkovima su zaškripale kada je kočnica, zaostavnim putem vozne garniture, pripremala istu za smiraj. U jutarnjoj svetlosti, mekoj i sivoj, bilo je i oprosta i zahvalnosti zbog svega što mi se dogodilo – dok sam slédila telesnu šinu života. Vlaga u vazduhu je nju upijala u toj vremenskoj tački kada se telo zaustavlja, jer zna da duhovna i duševna šina nastavljaju svoje putovanje u nedogled. Duša i telo jako sliče šinama koje su ovaj voz usmeravale u pravac kretanja koji nije odstupao od ucrtane trase. Kada su se ukrštali vozovi na dugom putovanju u određenim stanicama, rasputnicama i odjavnicama pri jednokolosečnom saobraćaju, nastavljajući dalje da prate svaki od njih svoj pravac, zamišljala sam tačke susreta sa svime što me je bilo mimoišlo u životu. Onako, kao kada se sastanu dva voza suprotnih smerova na dvokolosečnoj pruzi ili u stanici, od kojih svaki iz suprotnih smerova zastane, a potom nastavi da saobraća svojim kolosekom kao da zaustavljanja i nije bilo.
Pokupila sam svoje kofere iz kupea u kom sam malo boravila na ovom putovanju, vrata su se otvorila na vagonu čiju je oplatu, kao munjom, ošinuo upravo probijeni kroz oblak – najsjajniji zrak sunca koji sam videla. Spustila sam stopala na čist peron, rukom pridržavala šešir željan bekstva od sparina u mojoj glavi, a zatim sam nosaču prtljaga predala kofere. U ravnim cipelama, zaustavih se na trenutak na blistavo beli proklizavajući tucanik sa prepoznatljivim mirisom, ma na kom kraju planete on bio posut. Isto tako, sa istom notom opojnosti, sve koji vole putovanja železnicom, zapahne i miris drvenih pragova – bilo da su od mekog ili čvrstog drveta. Nikada nisam volela betonske pragove, jer me asociraju na nestabilnost donjeg stroja pruge – istovetnom korenskoj čakri tela, koje je u dizbalansu ako ne živimo plodove svojih ostvarenih ciljeva. I to je jedno dugo putovanje nošeno strahovima i naviknute boli, ukoliko se ne savlada upornost duhova predaka i vlastitih preživljenih godina života. Međutim, sada znam da više nikada ništa neće biti isto, da će praskozorja i sumraci imati drugačije boje, oblike, zvuke i slatkoću, jer uz povraćenu duhovnu ravnotežu – život mi više ne izgleda tanak poput pinčanog papira.
*
I sporim koracima se ipak stigne na cilj – dovoljno je samo da on postoji i da se njemu krene. Zar je tako teško krenuti?
Tekst: Lidija MALOVIĆ
Foto: Privatna arhiva