,,Ni jedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;
Svaki je čovek deo Kontineta, deo zemlje;
Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje…’’
Svedoci smo svemu: i jasnoviđenju i kompromisu bez pokrića. I da zemlje sve više nestaje u njenom pojavnom i sagrađenom svetu. I kakva bi šteta bila kada bi od mora bila oteta upravo ,,Nevesta mora’’ – Venecija? Devedesetih je ipak suočena sa gore pomenutom (kroz stihove R.Kiplinga) istinom/pravdom, dobivši pravo na novi put, novu sudbinu i izvesnu budućnost, time što je očišćena od nataloženog ,,mulja’’ i prirode i ljudskih nemara. Pravda je ostrvo uskih prohoda, jednako lepa i konfuzna – poput Venecije. Otuda i ne znam kako bih započela pisanje o svom putovanju ka jedinstvenom sada, a najznačajnijem gradu na svetu nekada?! Realni svet kao da je izuzet od ove geografske širine i dužine složen na 412 kvadratnih kilometara. I ne znam da li sam bila izgubljena u ,,prašumi’’ mostova, kanala, palata kao iz hiladu i jedne noći, ili svoje želje da upijem tropsku vrelinu avgusta – ogrnutu zagušljivošću i toplim vetrom? Znam samo da je (moj) lični život svesno ili ne, postao deo kosmičkog ciklusa ka drugačijoj orbiti na koju sam navikla, tu, u toj laguni, sada prečistoj i načičkanoj sa bezboj iskričavih svetiljki što lebde na talasima Jadrana. Da, Venecija ostavlja utisak ,,osobe’’ koja neće dugo tolerisati da joj se iko meša u njenu nezavisnost. Zbog poplave turista od koje se ne čuva, (kao od onih pojavnih u jeseni i zimi imenovanih Akva alta), sačuvala je dosta od devetog veka ove ere kada je uživala u procvatu središta tadašnje civilizacije kao najvažnijeg grada na svetu.
Koliko je ova ,,Kraljica Jadrana’’ I danas snažna, potvrđuju čežnje nekih drugih gradova, (udaljenih od nje I sadržinom I čvrstinom), pokazuje pokretačka sila lepote, da mnogi od njih građeni na kanalima nose epitete „Severne Venecije“ (Sankt Peterburg), „Zapadne Venecije“ (Amsterdam), „Američke Venecije“ (Nju Orleans). I na trenutak, toliko neočekivan, dok sam bežala od vrućine avgusta umorena hodanjem kroz sve te male uličice I prelazeći mostove (čežnje), postala sam kraljica svog putovanja, ili bar Pepeljuga. Kako? Poznajem čežnju koja me pokreće celog života sa potrebom da nikako ne odustane od mojih ushita, pa sam se tako I našla u trenutku sačinjenog od šezdeset minuta, i utopila u ono za čim čeznem. Možda sam patila od iluzija, ili bar te jedne, da se meni ne događa približavanje centru svog potajnog očekivanja da će me nekaka neko videti ,,pravim očima’’ čiji pogled zaslužujem…ako ne iz ovog a ono I mnogobrojnih prethodnih života: da sam više od naprsline na pukotini života (mikro I makrokosmosa).
Ušla sam u prodavnicu Dolce&Gabbana – luksuznu industrijsku modnu kuću, gde sam doživela jedno od najlepših stanja svesti, mada isprva uplašena hirtinom svih lepih zaposlenih ljudi u njoj koji su pratili svaki moj pokret I pogled. Osetila sam da ću pući unutar sebe zbog takvih, iako suptilnih, za mene opasnih kretnji obučenih modnih eksperata. Vazduh je unutra bio mnogo svežiji nego napolju, ali sam poželela da izletim napolje kao odapeta strela, kada se baš u tom trenutku dogodio obrt zbog kog nisam znala da li su sa mene spale sve moje (venecijanske) maske ili me je Venecija preplavila sa desetinama novih koje nisam poznavala? Metamorfoza, nebiće, zaštita, životinjska priroda čoveka s kojom mora da se nagodi, hodajući apotropejon – sve sam to bila u istom trenutku, kada je površinom vode plivao prelepi lotos, bez vidljivog mulja u kom se nalazio koren koji ga je hranio. Da, baš taj ,,lotos’’ oslobođen Arijadninog konca, mada zbunjen, uživao je u pažnji koja mu je zapravo bila pokolonjena.
Kako sam se našla u Arkadijevskoj domovini? Namernim ulaskom po svež vazuh, slučajno okićena plavim satom koji mi se najviše od svega dopao, inspirisan Sofijom Loren, iza čega se nekakvim brzopletim čudom na mom vratu našla ogrlica od pravih dijamana, a zatim I minđuše istog dezena, oblika I veličine, opet kreiranih perceptivnim doživljajem lika italijanske glumice. U ogledalu sam videla osobu sa suncem na licu, ukrašenim plavom maramom, bojom sata I dijamanata, I bojom mora, ali koje je u ovoj laguni više imalo primese života I smrti, brodoloma, zelenog zmaja: zelene. Dobila sam vodiča kroz snove: prvo Mariju koja nas je držala pažnjom kroz fizičko putovanje do Venecije, a onda I Giorgiu Dolce&Gabana koja me je na svoj način oživela. Probudila sam se kada mi je rečeno da krenemo sa kupovom ,,bar’’ plavog sata (koji je da pomenem, koštao samo sedam hiljada eura) upravo iz razloga, ako ne mogu I dijamante sebi da priuštim u tom danu. Rekla sam, ne teatralno, već formirajući ukus koji će ostati u njenom sećanju na zagarantovano a potencijalnog kupca (kose se zagarantovano I potecijalno ali to liči na spoljni život) !), da sam sve svoje kreditne kartice ostavila kod kuće, upravo se plašeći sebe zbog neobuzdane kupovine I istine: zašto žene vole dijamante?! Ali, tu se nije sve zaustavilo. Kao renesansni kupolasti ženski stomačić, Giorgija se isprsila Iznad situacije u kojoj nije prodala ništa, I zatražila moj mejl I WhatsApp da me obaveštava o proizvodima na akciji, jer sam obećala da ću se vratiti u Veneciju sa kreditnim karticama, sobzirom da u Beogradu nemaju prodajni centar. Od tada mi redovno stižu mejlovi, I ja razmišljam o danu kada će Venecija postati ,,moje mesto’’ – koje sam učinila našim: dijamanti I ja. Ah! Sva mesta imaju svoju anatomiju I autonomiju. Bar bi trebalo da je tako. Sećaću se ovog događaja kao posebnog sentimenta svoje (jednom) prošlosti.
Napustila sam ovaj začani zamak smešten u ulici Calle Larga XXII Marzo, 2188, 30124 Venezia VE, Italija, sa slatkom gorčinom u mislima, otvarajući srce da bih primila gras raz-uma – zašto žene vole dragulje: zato što su oni simbol srca, Sunca I Meseca, svetlosti I toplote; zato što su oni mudrost, I u trojstvu sa ogledalom I mačem predstavljaju hrabrost I istinu. Lično, osetila sam se velikom na jedan drugačiji način od svega doživljenog I proživljenog u dosadašnjem životu. A u tom istom životu, istog dana, nastavila sam, otgnuvši se od nedovršenih snova, da koračam ulicama Venete/Venecije, osećajući se I kao Vendi iz Petra Pana I kao deo plemena Veneti koje je živelo na ovim obalama, nekada ,,popločanim’’ muljem a sada sjajem istorije – starog I novog doba. Zašto I kako? Jednostavno: svi smo potomci svakog kralja I svakog roba koji je na planeti živeo.
Koraci su me doveli do najlepšeg I najvećeg od 118 mostova, (koji su kao odapete strele iz lukova, smešteni na 177 kanala, dubine 1,5 do 2 metra, a neki čak I 17 metara) – Ponte di Rialto,
kojeg sam kao devojka izvezla na Vilerovom goblenu I poželela još tada da spustim svoja stopala na savršenu kamenu uglačanost. Na ovom putovanju prvobitna želja je zamenjena drugom: da podno njegove kitnjaste elegancije doplovi gondola sa elegantnim gondolijerom, koji će me smestiti u predeo gde nisu sve bajke zaklane, jer žudim za njom, I toplinom koja će me povesti ka etru, tom petom elementu, I iz apstrakcije smestiti u nešto što nije tužnosfera.
Ali, ništa nije sada bilo tužno dok sam upijala u sebe mirise voća na jednoj I u ustima oživljavala ukus ribe na drugoj strani vetra. Na mostu je bilo mnoštvo prodavnica galanterije I bižuterije, nad kojima je primat uzimala magija Murano stakla,
za izradu kojeg nije bila dovoljna samo vrhunska veština već i apsolutna posvećenost: duvači stakla bili su zarobljenici zanata, izolovani na ostrvu kako bi sačuvali tajnu izrade, a odlazak se kažnjavao smrću.
Još u 17.veku donet je zakon o izgledu gondola isključivo crne boje, sa akrobatikom ideja godnolijera koji su u njenu unutrašnjost mogli dodati I malo boje. Uživanje ploveći kanalom u romantičnoj ,,barci’’ iznosi 80 do 100 eura.
Onako kako je ovaj most preko najvećeg – Grand kanala, doživljavao svoju transformaciju, tako sam I ja imala svoju. On je najpre od pontonskog/plivajućeg izgrađenog 1178.g, preko drvenog 1255.g. delimično spaljenog prilikom požara u plemićkom ustanku I potpuno srušenog 1441.g., novo arhitektonsko rešenje dobio preoblikovanjem svoje zvaršnice 1591.g, gde je odbijena ideja velikog Mikelanđela, a prihvaćena od Antonija da Ponte (Antonija od Mosta).
Svaka potreba uvlači u iskustvo neki scenario I nikada nije važno gde si, već šta činiš na tom mestu. U ovom gradu, pristaništu I laguni, dugogodišnjoj prestonici Mletačke republike I Spomeniku svetske baštine UNESKO-a, u severozapadnom delu Jadranskog mora, nastalom zbog pljački Varvara na teritoriji rimskog carstva, bežeći od bolnih I neprijatnih iskustava, ljudi su susedno kopno u sedmom veku nove ere napuštali I nastanjivali ovu zelenu lagunu. Kako je ona sagrađena opstala, ne u tankom mlazu slavine već ogromnoj količini vode/mora? Poput okamenje lave, drveni stubovi na kojima se rađalo utočište za sve uplašene duše, očuvani su nedostatkom kiseonika kojim ovaj prostor obiluje, I prevelikom količinom morske soli.
Na tim stubovima utkano je toliko lepote, ljubavi I bola. Sve to ide zajedno spakovano u zbunjujućem paketiću, jer kao što je I život teško shvaćena stvar prepuna iznenađenja lepih I ružnih, takav je I ovaj grad. Ima mnogo poznatih građevinskih i umetničkih spomenika:
Most uzdaha – dobilo je naziv po tome što su zatvorenici mogli poslednji put da uživaju u pogledu slobode, pre nego budu zatvoreni u ćelijama ili do mesta pogubljenja.
Tim mostom je 1755. sproveden u zatvor i čuveni zavodnik Kazanova, koji je 15 meseci kasnije, uz pomoć jednog kaluđera, uspeo da pobegne. Lord Bajron mu je dao romantičarsku notu.
Crkva Svetog Marka –
nalazi se na najnižem mestu u gradu, na samo 90 cm od nivoa mora, a ceo trg pridržava 100.000 drvenih stubova. Kada naiđe obilje kiša, plato ispred crkve biva prvi poplavljen ali ne I nemoćan da preživi još jedno nebesko iznenađenje.
Zaštitni znak trga predstavljaju toranj sa satom Torre dell’Orologio I Bazilika Sv Marka sa svojim odvojenim zvonikom Campanile. Tik uz njih, ugnezdila se I Duždeva palata, u gotskom venecijanskom stilu sa primesom renesanse, jer je grad godinama bio izložen uticaju zemalja sa kojim je grad trgovao. U najvećoj meri izgrađena od 1309 do 1424.g., nekada političko sedište grada i mletačkog dužda/vođe.
Čuvena Akademija lepih umetnosti Accademia di Belle Arti – muzej umetnosti, skulptora I slikara otvorena 1750.g. Opservatorija I druge naučne I kulturne ustanove, kao I skupi kafići čiji zaposleni koriste vodene pištolje kako bi oterali galebove koji umeju da uznemiravaju turiste, sve je to deo kaleidoskopa, puzli I mreže života ovog grada mostova, koji slike rasplinjava I pretvara u osećaje.
Za kraj, izustiću Ciao, reč koja je nastala baš u ovom gradu od izraza Sì chiavo Vostro, I putuje tako daleko u vreme I proctor cele planete zemlje, onako kako je I Marko Polo plovio ka putu svile, napustivši fizički svoju Veneciju, da bi sva svoja hodočašća smestio u knjigu II Milione. Najveći pripovadač ili najveći istraživač – nije važno. Jedinstven je koliko I sama Venecija.
Ciao! I Da! Čuvajte se ,,priteljskih maski’’ – njih srećete svakog dana.
Tekst: Lidija MALOVIĆ
Foto: Privatna arhiva