Derbi, o derbiju, oko derbija i još po nešto…
Kada se engleski Lord E.S. Derby kladio sa svojim prijateljem ista tako nekim lordom, ko ima bolju omicu, nije mogao ni pomisliti da će mu se ime u dvadesetom i dvadeset prvom veku toliko mnogo pominjati u svakodnevnom životu i da će se odomaćiti na svim kontinentima zemaljske kugle.Verujem da je jako malo ljudi koji ne znaju šta je derbi. Poneki još uvek misle da je derbi fudbalski susret Zvezde i Partizana ili nekih španskih i engleskih prvoligaša. Nažalost varaju se. Danas se susret velikih sportskih protivnika naziva derbi i taj naziv je ukraden iz konjičkog sporta. Derbi je izuzetan sporski događaj, velikih i ljutih protivnika.Tako se bar danas ta reč najčeće upotrebljava.
Po onome što se može naći u enciklopedijama, Derby je prvo grad u Engleskoj u blizini Liverpula sa oko 250 hiljada stanovnika. Ono što je interesantnije za ovaj tekst je to, da je DERBY čuvena Engleska trka za punokrvne engleske galopere koja se trči još od 1780. godine u Epsom -u, a ustanovljena je posle opklade već pomenutih lordova. Dogovor je bio da se posle održane trke između dve omice, svake godine održava trka trogodih galopera, a da naziv trke bude po vlasniku pobednice. I tako je lordu Derby – u pripala čast da se zahvaljujući pobedi njegove omice već više od dvesta trideset godina trči čuveni Engleski derbi. I ko zna još koliko derbija širom sveta, a glavni akteri su konji.
Pobednik derbija 1947 : Felza , vozač Aleksandar Vukmirović iz Pančeva, vreme 1.39,5 – 3300 m.
Ali, ne trči se samo derbi u Engleskoj. Tu modu su preuzeli svi oni koji odgajaju trkačke konje. Ne postavlja se pitranje da li su to kasači ili galoperi. Važno je da se trči derbi. Kasački ili galopski. Zavisi od toga ko koju rasu konja ima i šta voli. Derbi se održava u svim zemljama sveta u kojima se odgajaju trkački konji. U derbiju učestvuju predstavnici samo jedne generacije. Engleski punokrvni galoperi trče svoj derbi sa tri godine. Kasači… e kod njih je pravo šarenilo u svetu. U nekim zemljama se trkaju za naziv derbi pobednika trogodi kasači, kako je to kod naših komšija Mađara, dok naš derbi trče četvorogodci. Verovatno našim grlima treba malo više vremena da stasaju i da pokažu koliko smo dobri…ili smo to nasledili od starijih koji su verovali da su konji od četiri godine dovoljno zreli da se podvrgnu generacijskim ispitima, koji baš i nisu tako bezazleni i nimalo laki.
Kao što se zna, kod nas kasači imaju čak četiri generacijske trke koje se održavaju od maja do oktobra.To su odnedavno (pre 25 godina) uveden Fliger derbi koji se održava na kratkoj stazi i to je neka prva provera derbista pred veće okršaje. Potom dolazi Probni derbi koji je prva trka koja se računa za Triplu krnu. Tripla kruna je laskava titula koju dobija grlo koje pobedi u tri derbija: Probnom derbiju, Derbiju i Naknadnom derbiju koji se takođe od nedavno zove revanš derbi (Zašto je ime promenjeno nije mi jasno. Dovoljno je bilo sačuvati naziv naknadni derbi i negovati neke stare tradicije.) Pre derbija, derbisti imaju kvalifikacije za derbi. Nekada su kvalifikacije trčali oni derbisti koji to pravo nisu stekli na osnovu predhodnih uspeha u trkama, tačnije na osnovu zarađenog novca.
Dužina staze u derbiju je kod galopera milja ipo, tačnije 2400 metara. Kod njih se ta milja ipo ne menja. Nikada i nigde. Galoperi u derbiju uvek trče istu distancu svuda u svetu. Čak je i težina tereta koju nose galoperi uvek ista… Kod nas je distanca koju trče kasači promenljiva kategorija. Tačnije ona se menjala što bi istoričari rekli “kroz vekove”. Prvi kasački derbi koji je održan na prostorima Kraljevine Jugoslavije, kojoj je silom prilika pripadala i današnja Srbija, održan je 3.VI 1923. godine u Zagrebu kada je pobedila Silvia na stazi od 3200 metara u vremenu 1.33,2. Vozač pobednice je bio Filipič Franc, koji je još pet puta slavio u derbiju. Još četiri puta je distanca u derbiju bila 3200 metara da bi se kasnije produžila na 3300 metara. Od 1982 godine derbisti trče stazu od 2800 metara koja će se 1993. godine skratila na skromnih 2600 metara gledano na distancu od 3300 metara. Često imamo priliku da čujemo da je neko od sadašnjih grla rekorder derbi trke. Kada se odlučuje ko drži rekord u derbiju, mora se uzeti u obzir dužina staze na kojoj je debi trčan. Recimo, prva pobednica derbija Silvija je bila najbrža na stazi od 3200 metara. Liktor je bio najbrži na stazi od 3300 metara sa u ono vreme fantastičnih 1.23 , a vozio ga je Milan Sinanović. Duena MS Marka Slaviča je bila najbrža na distanci od 2800 metara sa 1.21,5 . Na stazi od 2600 metara najbolje vreme je postigao 2017. godine ISAAC NEWTON A.T. sa Marko Slavičem ml. – 1:16.8. Svako od ovih grla je apsolutni rekorder derbija na svojoj distanci. Ta vremena i rekordi se ne mogu i ne smeju upoređivati i uvek se mora naglasiti ko je rekorder i na kojoj distanci. Bilo bi dobro da smo sačuvali tradiciju i derbi trku održavali na stazi od 3300 metara. Tako bismo znali koliko smo kroz “vekove” napredovali ili stagnirali, i da li neko od današnjih šampiona i derbi pobednika može ispod Liktorovih 1.23 na 3300 metar. Možda mogu, možda teško mogu, a možda i ne mogu. Sada je kasno da se to proba i proverava.
Eljin , pobednik derbija 1949 , vreme 1.32,9 , vozač S.Đurđev
A Derbi k`o derbi. Opstaje godinama. Konji i ljudi se menjaju, prolaze, odlaze, dolaze novi, a derbi je uvek derbi. Trka kao i svaka druga trka. Samo je u našim glavama nešto posebno. Ako bi gledali derbi trku, a da ne znamo da je to derbi, ne bi bilo toga uzbuđenja i neizvesnosti. Odgledali bi je kao i svaku drugu u Oromu, Čantaviru, Lozoviku, Leskovcu. Samo saznanje da se trči generacijska trka, da se bira najbolji u generaciji, da je u pitanju velika nagrada, onda ova trka ima svoju čar. Ona privlači ljubitelje kasača iz svih krajeva zemlje. Nekada se trka održavala u različitim gradovima i republikama Jugoslavije. Pa se tako uticalo na razvoj i unapređenja kasačkog sporta u zemlji. Toga dana kada se održava derbi, hipodrom opsedaju ljubitelji kasača od ranoga juta. Dolazilo se ranim jutarnjim vozom. Zakupljuju se autobusi koji donose navijače pojedinih grla, ali i znatiželjnike da vide nešto posebno i neponovljivo, jer se ova trka trči samo jednom godišnje. Čeka se 365 ili 366 dana da bi se strepelo tri četiri minuta, koja nekome donesu suze radosnice, a nekima tugu do kraja života. Derbi je trka za suze, i jedne i druge, radosnice i one tugalice koje se duže pamte i koje duže peku, čak do kraja života.
Jard , pobednik derbija 1957. Vozač je bio Kučera Štefan, vreme 1.28,5 (na slici Jarda vozi Žikić Dragan )
Derbi je trka nad trkama. Derbi je trka života. Derbi je glavna trka generacije. Trka za sva vremena. Trka za jedno trčanje i nikada više. Ko je ne trči kada mu je vreme nikada je više neće trčati. Derbi ili trčiš ili ne trčiš. Nema ponavljanja. Ne postoji popravni za derbi. Jednom se trči, ili si na stazi ili si u štali. Sada i nikada više. Trka za nezaborav. Trka koja se ne propušta. Ne propuštaju je ni grla koja ispune uslove da je trče. Ne propuštaju je ni vlasnici ni treneri, ni vozači, ni navijači. Niko ne želi da propusti ovu trku. Pomalo je stvar prestiža biti na derbiju. Važno je u razgovoru, onako usput napomenuti : “kada sam ja vozio derbi, kada sam ja terenirao derbi pobednika, kada sam pobedio u derbiju”… A mi koji samo gledamo dergbi, pravimo se važni pa kažemo: prvi debi sam gledo u Subotici još sedamdesete kada je pobedio Despotić, vozio ga je majstor Ilija Frča … pa sam gledao derbi u Beogradu tamo neke…Video sam sve tri pobede Misterije kada je odnela triplu krunu… pa išao u Zagrebu i Osijek… pa u Somboru Jortina digla hipodrom na noge… samo da se ima što više nabrojati, jer samim tim i rejting ti kod sagovornika raste. Nekako si in i u trendu, ti si faca i neko ko zna znanje. Da se ne lažemo, zaista je lepo biti na derbiju. To je posebno zadovoljstvo.
Rekorder derbija na stazi od 2600 metara – Isaac Newton A.T. , vozač Marko Slavič ml. (foto Emina Knežević)
Treba osetiti tu atmosferu, neizvesnot, uznemirenost kod svih na hipodromu, trenutke isčekivanja da starter mahne zastavicom , da konji polete, huk gledališta kad neko zagalopira, radost ili nezadovoljstvo kada neko bude diskvalifikovan. A oni što se klade, oni su u transu. Slično se ponašaju i oni koji su samo onako došli. Čuli na radiju i TV – u da je derbi pa došli. I njih ponese atmosfera i već sledeće su nedelje ponovo na trkama. Običan trkački dan se ne može uporediti sa derbi danom . Da li je to sve samo u našim mislima, da li je to virtuelna stvarnost ili je to stvarno nešto posebno? Neponovljivo. Dođite i uverite se sami .
Pričati o derbiju, a ne spomenuti konje je stvarno nepošteno. Svi imaju više prava da govore o derbiju osim konja. Organizatori sazivaju konferenciju za novinare, prave spisak za VIP ložu, koga mogu, a koga ne smeju da zaborave. Treneri i vozači daju izjave o tome kako su konji pripremljeni. Da li su povređeni ? Da li im odgovara dužina staze! Ko su im glavni konkurenti? Koga se plaše u potaji? Vlasnici i odgajivači se nadaju baš da će njihov ljubimac zablistati i da će im suze radosnice orositi obrze.
Novinari kao novinari, prave analize, pišu članke o lordu Derby-u, pišu kada je ko odneo prvi derbi, ko je u poslednjem ispitu generacije favorit. Ma svašta pišu. Ponekad ti je i muka da ih slušaš i čitaš… Osoblje iz Antidoping agencije priprema epruvete i merkaju koga da capnu za analizu. Prvog obavezno, mogao bi i drugi i treći, pa i četvrti. To bi bilo pošteno. Pa još jedno dva preko reda… jer ako svi daju po neku “ džindžu” svi su podjednaki, kako pronaći onoga ko je bio čist i kome naknadno dodeliti pobedu. A gde su tu konji ? Oni su samo tu da se o njima govori. Njih niko i ne vidi i ne posećuje. Obično u štalu niko i ne zaviri od svih onih koji se staraju da derbi uspe. Naravno o njima brinu štalski momci , vlasnik, počesto i trener, dok je vozač promenljiva stavka. Njega menjaju kao fudbalskog trenera. Čim nešto ne ide kako treba, zna se, šut karta, ima i drugi. A za derbi se bira najbolji. Ili se bar tako misli. Kod konja niko ni da proviri. Svi misle da su štale, svetle, provetrene, mirišljave, okrečene, da je čisto ko u gostinskoj sobu. Pa sigurno je da je sve kako treba, ali uđite vi dragi novinari pogledajte nas lepotane, vidite kako je nama konjima .
Kada bi mogli da govore konji koji trče derbi, svašta bi nam rekli… e to bi bila prava stvar. Ovako imamo informacije iz drugr ruke. Ne znamo koga muči stomak, ko je “neurozan”što bi rekao Pišta Bači, ko ima strah od start mašine i drugog reda, ko je do nedavno bio bolestan, koga boli plećka, a niko ne primećije, koga žulja potkovica, pa am, pa podrepnjak, kome su previše zategnuli kolan i ček. I još ko zna šta još. O tome niko nikada ništa neće saznati.
A derbi, mora da se trči. Po mogućnosti de se dobije. A oni sirotani i ne znaju da trče trku žuivota. Ili možda znaju. Kad bi znali da je to najvažnija trka u karijeri sigurno bi se i potrudili. Ovako jedva čekaju da se trka završi, jer njima su sve iste. Žele da što pre stignu kući i na miru pojedu zob i seno i da ih na kraju napoje. A za derbi, nek brine neko drugi .
Jugoslovenski rekorder u derbiju na 3300 m. Liktor u vremenu 1.23 , vozač Sinanović Milan ( na slici vlasnik Nenadov Živa )
Derbi će biti za mesec i neki dan. Tačnije, biće i proći će. O njemu će se još nadugo govoriti i pričati. Analiziraće se trka, završnica, ko je gde pogrešio, ko je iznenadio, ko se obrukao, ko nije ni mrdnuo, ko je mogao više, ko je podbacio. Dugo će se u noćima uz meze, jagnjetinu i paprikaš, debatovati, popiće se na hiljade litara piva , špricera, manje kabeza i klakera, ali se derbi neće zaboraviti dok ne pristigne sledeća generacija derbista. A tada priča počinje od početka. Od Lorda Derby-a , pa Silvije, pa Liktora, pa Brane i njegovih sedam pobeda. Pa o Isaac Newton A.T. i njegovom rekordu, pa o Tekili i izveštaju antidoping agencije, pa da li će Senorita biti bolja od Stevie Wonder A.T. i da li Cvetko može da stane na nogu i prvi put donese derbi u Selevac. O svemu se pred derbi razgovara, priča, raspravlja, pa se neki put sagovornici i sporečkaju, a nekada i ozbilno posvađaju. Pa se popsle derbija izmire i kao da nije bilo ništa. A to sve ide u rok službe kada je derbi u pirtanju.
A derbi se trči i trčaće se dok je sveta i veka. I kasački i galopski. I trči se i trčaće se u svim zemljama. Neki je lepši, neki bogatiji, neki spektakularniji, sav u glamuru i sav nobles. A neki siromašan, jadan, bedan, jedva i da se održi. A i to je derbi. Jer derbi je derbi. Sve to ne umanjuje vrednost derbija. Ko pobedi u derbiju, pa makar i u najmanjoj zemlji i najslabijoj trci, on ide pravo sa trkačke staze u istoriju i to za sva vremena. Mora da se zna, ko pobedi u derbiju taj se upisuje, kažu, zlatnim slovima u anale saveza koji vodi evidenciju o pobednicima. Ja nisam video ta zlatna slova, ali znam de se imena svih pobednika trka nad trkama izgovaraju sa poštovanjem i uvažavanjem. Isti status imaju i vozači. Oni su posebna priča. Nema toga ko od njih ne želi da pobedi u derbiju. Bar jednom za uspomenu i dugo sećanje, bar do kraja života. Pa ako može da se seća i na onom svetu. Sretnici pobede samo jednom. Oni koji su ekstra talični pobede dva puta. Majstorima se to zalomi i po tri puta. Oni sa sedam pobeda su večiti i neprikosnovenu. Oni su crni pojas deveti dan što bi rekli karatisti. Oni su klasa nad klasama. Majstori svog zanata. Majstorčine. Akademici. Nije lako to uraditi sedam puta…Poneki kažu : ”pobedi pa umri”. Ne mora baš odmah da se umire, može malo i da se sačeka, da se u slavi uživa, da se to zvanje pobednika derbija gustira, da se malo ”duva i puva” , malo da se drugima soli pamet, daju besplatni beskorisni saveti. Miroljub Stevčić poznati konjar iz Žabara pobednik mnogih trka, koji nikada nije pobedio u derbiju je jednom prilikom rekao: “Dajem sve pobede do sada, za jednu derbi pobedu! I to Vam sve govori koliko je cenjena pobeda u derbiju.
Solej pobednik derbija 1980. godine , vreme 1.29,2 ; vozač Vukov Stipan
Sombor će ove u avgustu 2025. godine će biti domaćin 98. Srpskog kasačkog derbija. Pod znakom pitanja je broj derbija. Prvi derbi koji se ovde računa je bio derbi Kraljevine Jugoslavije. Pobedila već pomenuta Silvia. Posle se trčao derbi FNRJ, pa SFRJ. Kada nam je mila Jugoslavija propala, Hrvati i Slovenci su se odrekli predhodnih derbija mada su oni one derbije do početka drugog svetskog rata uglavnom trčali u Zagrebu, Mariboru, Ljubljani, Krškom. Samo je jedan predratni derbi održan u Beogradu 1937. godine. U međuratnim derbijima su uglavnom učestvovala grla iz Slovenije i Hrvatske. Samo nekoliko puta su učesnici bila grla iz Vojvodine. U prvom derbiju je Anicaza vlasnika Gerber Nandora iz Starog Bečeja bila druga, a 1939. godine je Kornel somborskog berberina Žarka Obadića bio četvrti. Vozač Kornela je bio Somborac Dušan Kolarić – Mila. Interesantno je da Đoka Dunđerski sa svojim grlima nikada nije bio učesnik derbija u Kraljevini Jugosklavioji. U derbi trkama pre rata je nastupilo jako malo grla sa teritorije Vojvodine i iz Srbije ( ne više od pet). Mi smo prihvatili da su i oni poratni derbiji od 1946. godine bili naši. Jesu koliko i njihovi, jer po oslobođenju od Nemaca trčala su i naša i njihova grla. Pobeđivali su i oni, a Boga i mi. Otprilike podjednako. Kartaroši bi rekli pata karte. Po raspadu druge Jugoslavije u Srbiji se trčao derbi Savezne Republike Jugoslavije, pa derbi Srbije i Crne Gore, mada je samo Srbija imala kasače, pa se već tada mogla ova trka nazvati Srpski kasački derbi. Ali politika je bila umešana u sve, pa i to. U taj Srpsko – Crnogorski derbi. Tek raskidanjem saveza Srba i Cnogoraca, trči se Srpski kasački derbi. Čini mi se od 2006. ili 2007.godine. Ako sam pogrešio ispravite me. Pa se sada sa pravom pitam, koji je to po redu Srpski derbi? Da li mi Srbi možemo i moramo da prihvatimo kao naše, sve predhodne derbije koji su se nekada zvali Jugoslovenski. Da li smemo i od kud nam pravo da nešto što se zvalo Jugoslovenski mi prisvojimo i prekrstimo u Srpski. I šta će nam to? Da li treba da računamo i derbije u kojima su nastupali samo Hrvati i Slovenci sa svojim konjima ili treba da računamo kao Srpski derbi od onog momenta kada su u njemu učestvovala samo grla sa teritorije Srbuije i bila u vlasništvu građana Republike Srbije. Nije pošteno prigrabiti nešto što nije tvoje i to svojatati i time se ponosoti. Ako nisi imao svoj Srpski derbi pre 1991. godine tu se ništa ne može. Računaj ga od kada se u njemu takmiče samo srpski kasači. Ako Jugoslovenske derbije kao svoje ne računaju Hrvati i Slovenci i broje ih od kada su se otcepili od Jugoslavije, što bi mi kao svoje računali sve Jugoslovenske derbije? Jer istina se zna i ne može se prikriti. A i što bi se kitili tuđim perjem? Toliko o broju 98 u Srpskom derbiju.
A do pobede u derbiju se dolazi teško. Jako teško, da teže ne može biti. Ne vredi ti ni da si dobro pripremljen, ni da ti je konj zdrav, niti da ima najbolju formu. Može da se nešto zbrka u njegovoj glavi, još više u nogama, pa se u tvojoj glavi pomere kockice, nešto krene naopako, ne reaguje se u pravom momentu, zakasni se sa odlukom, uplaši se čovek. Pogreši. Nekada i drugi odlučuju o tvojoj sudbini. Može da se nekom sa “tri noge “ baš toga dana otkači četvrta, da pokasa kao nikada do tada i eto ti belaja. Dešavalo se da i autsajedri pobede, kao Mindina na uskoj stazi i posle sudara favorita, ili kao kada je podbacio apsolutni favorit Fantastik Lobell, toliko sigurni pobednik derbija da neki nisu zbog toga ni došli da posmatraju njegov trijumf, pa je pobedio Arkobaleno K, realno drugi konj generacije .
Na slici nosulac triple krune 1979. godine Union, vreme u derbiju 1.27,8 ; vozač Rada Mihajlov
Svašta se dešava u trci nad trkama. Pobeđuju uglavnom favoriti. Ali? Sve je moguće. Dok se trka ne završi svi imaju svoju šansu. A posle, svi se vraćaju kući. Neki sretni. Neki tužni. Do sledećeg derbija rane će zarasti, lepa sećanja će se iskristalizovati i svi ćemo do detalja znati šta je bitno zapamtiti za prošli derbi.
Novom ćemo se radovati kao klinci novoj ljubavi od koje mnogo očekuju.
Derbi je prošao!
Živeo derbi!
Tekst: Bogdan BELJANSKI
Foto: Privatna arhiva