Zlatan Ćirić, koji potresnu ispovest o gorkom životu radnika u Srbiji počinje rečima punim brige za zdravlje svog četvorogodišnjeg sina, koga jedva uspeva da prehrani. Sramota me što detetu dajem suv lebac da jede, a danas nemam ni za to. U 21. veku moj sin nema gde da pogleda crtani film jer su mi zbog neplaćenih računa pre tri godine isključili struju – kaže Zlatan za Kurir.
Nastavlja da je do 2012, dok su u „Goši“ primali platu, svoje obaveze prema državi izmirivao redovno. Danas sa nezaposlenom ženom i slabašnim sinom živi u selu Pridvorice, u memljivoj kući, u uslovima nedostojnim čoveka. Struju su mi isekli 2014, baš na dan kad smo sinu Stefanu proslavljali prvi rođendan. Kuća mi je bila puna gostiju, molio sam ih da dođu sutra, ali nisu hteli. Od tada mi živimo ovako, kao da smo u 19. veku. Grejemo vodu na smederevcu, pa se kupamo. Ležemo u 19, a zimi i ranije, jer se pre smrači. Nemamo televizor, već kad Stefan traži da gleda crtaće, odvedem ga u komšiluk, a ja onda izađem napolje pa plačem, cepa mi se i srce i duša, jer nemam da mu pružim ni ono najosnovnije – priča Zlatan. Kada su primili jednokratnu pomoć od države i deo duga od poslodavca, Zlatan se ponadao da će biti isplaćena i ostala dugovanja. Zbog toga je, kako kaže, odmah otišao da kupi frižider i šporet.
– Nismo imali ništa. Našao sam polovan frižider i molio čoveka da mi ga proda za 80 evra. Mislio sam da, kad meni u „Goši“ isplate 489.000, koliko mi duguju, ja ću odmah da odem u „Elektrodistribuciju“ i platim 115.000 duga za struju i 150.000 za ponovno uključenje. Al‘ kao što vidite, sve je to obećanje ludom radovanje. Frižider mi zvrji kao prazna kutija, nit mogu da ga priključim, nit imam šta u njega da stavim. Danas nemam ni leba da jedem – priča on. Oko nogu mu se vrzma dete, vuče ga za ruku i plačljivim glasom kaže: „Tata, gladan sam“, a Zlatan otvara frižider, u kojem, osim ubuđalog sira, pokvarenog mleka i osušene paprike, nema ništa. Četvoro gladnih očiju zuri u prazno. Ne možeš ni da jedeš samo krompira, mogu ja, može žena, al‘ moram detetu da dam i mesa, a ja nemam. Gledao sam ja na televizoru kod komšije kako se na proslavi kod predsednika jede i pije, pa se mislim što ne daju malo i nama da ne trpimo više glad. Moj sin je jednom ove godine pojeo sladoled, a ne bi ni to da mu nije kupio komšija. Idem svaki dan u tu fabriku. A kad dođem kući, gladujem. Zato, ako me neko čuje, neka pomogne mom detetu, a za mene i ženu ne treba ništa – kaže Ćirić.
Tekst: Fokus vesti