Iako se informacija o kozlacu sa Hilandara prenosi tiho i isključivo “od uveta do uveta”, gotovo da uvek stigne do onih kojima je potrebna. Na hiljade ljudi obolelih od najtežih bolesti već je probalo eliksir ove biljke koji monasi u Hilandaru na Svetoj Gori pripremaju i besplatno dele.
Sudeći prema pismima zahvalnosti koja svakodnevno stižu na Hilandar, ovaj lekoviti otrov pokazao se kao moćno sredstvo u borbi sa neizlečivom bolešću.
Iz dana u dan, sve veći broj ljudi u nevolji obraća se hilandarskim monasima, a oni, znajući da je vreme jedan od presudnih faktora kod teških bolesti, prihvataju svaku pomoć pri radu. Među brojnim vernicima koji na Svetoj Gori pomažu u vađenju kozlaca iz zemlje i pripremi preparata je i Nišlija Bratislav Janković.
“Stalno odlazim na Hilandar i pomažem monasima”, kaže Janković i dodaje da je potražnja za ovim preparatom neverovatna:
“Nisam ni slutio koliko se ljudi bori sa rakom, čini se kao epidemija. Hilandarskim monasima se za pomoć ne obraćaju samo naši ljudi, lekovita svojstva preparata su se nadaleko pročula, pa je mnogo stranaca koji traže spas u ovoj biljci. Mnogi i lično dolaze u Hilandar po pomoć”, dodaje Kozlac (Arummaculatum) je višegodišnja zeljasta biljka divnog cveta i jarko narandžasto-crvenog ploda, ali neprijatnog mirisa. Svi koji su imali priliku da je beru svedoče da zapravo miriše na trulo meso, što je posebna poslastica za insekte koji je oprašuju. Ima kopljasto lišće tamnozelene boje, prošarano smeđim pegama.
“Preparat se pravi samo od korena kozlaca. Koren se opere od zemlje i isitni na veličinu zrna kukuruza, suši se, a potom stavi u staklenu teglu. Tada se prelije medom koji se posle izvesnog vremena razvodni, jer kozlac ispusti svoje sokove”, kaže Janković. On objašnjava i kako se ovaj preparat koristi.
“Nije potrebno da odstoji, a koristi se tako što se proguta bez žvakanja jer je neverovatno ljut, i to isključivo ujutru na prazan stomak, najmanje pola sata pre jela. Važno je pomenuti da se ne sme uzimati za vreme hemoterapije i zračenja. Terapija kozlacem primenjuje se petnaest dana uzastopno i može da se ponovi tek nakon pauze od mesec dana.”
Na Hilandaru se može čuti da je recept za pripremu ovog preparata potekao iz bugarskog manastira Zograf. Po legendi koja se prepričava, tamošnji sveštenik, otac Nektarije, preneo je svoja znanja hilandarskim monasima.
“Na Svetoj Gori kozlac buja jer mu pogoduju klimatski uslovi i šumska hladovina, a u Kareji sam ga video sa ogromnim lišćem, te nije čudno što su monasi istraživali prednosti koje može da pruži ova biljka. Monasi tvrde da se kozlac koristi za mnoga oboljenja, kao što su bolesti želuca, reumatizam, neuralgije, polipi, a kod kancerogenih oboljenja najbolji rezultati postižu se kod tumora na dojci, prostati, plućima… Zbog sposobnosti da uništava maligne ćelije preporučuje se da ovaj preparat preventivno uzimaju i zdrave osobe, bar dva puta godišnje”, prenosi Janković iskustva koja je čuo. Zmijino grožđe niče krajem zime, čim počne sneg da se topi, ne voli sunce i raste u senci drveća, a najpogodnije mu je zemljište od ilovače.
“Kozlac kreće zajedno sa sremušem, isto im je stanište, a nalazio sam ga i na Suvoj planini na hiljadu metara nadmorske visine, u bukovoj i hrastovoj šumi”, kaže on i konstatuje:
“Prema mom višegodišnjem iskustvu, u našoj zemlji ima ga najviše u bagremarima pored Nišave, gde raste dva puta godišnje, s proleća i s jeseni. Legenda kaže da su koren kozlaca kuvali i jeli naši Solunci, jer termički obrađen ili osušen gubi otrov. Ipak, treba biti oprezan pri korišćenju rizoma, odnosno, koristiti ga samo uz konsultaciju sa stručnim licem, jer je u svežem stanju otrovan.”
OPREZ – Sve kod kozlaca je otrovno!
Kozlac (Arum maculatum ) opasna je biljka koja mami, posebno decu, svojim privlačnim izgledom. Najpre je to crveni privlačni cvet, a nakon oprašivanja još zamamniji, crveni, sočni plod. Naravno, ta crvena boja znak je opasnosti. Kozlac ili zmijsko grožđe, zmijin češalj, je višegodišnja zemljasta biljka iz porodice kozlaca (Araceae). Izuzetno je otrovna biljka. Zapravo, sve kod kozlaca je otrovno. I samo dodirivanje kozlaca izazvaće žarenje i plikove na koži.
Nije uopšte preporučljivo koristiti kozlac za bilo šta, iako postoje recepti po kojima on pomaže pri lečenju nekih bolesti. Zbog toga što je otrovan i veoma malo istražen, zvanična medicina ga ne koristi a narodna ga je odavno odbacila jer se uverila u njegovu smrtonosnu „ efikasnost”.
– Kozlac sadrži alkaloid aroin – kaže profesorka Vesna Kilibarda. – Često raste blizu sremuša. Nikada ne treba brati sremuš i kozlac u isto vreme. Sremuš može da se koristi presan, dok je kozlac otrovan i tek kuvanjem gubi škodljive sastojke. Ukoliko se pojedu bobice (naročito deca), javljaju se bolovi i žarenje, a na kraju neosetljivost u ustima, jaka žeđ, smetnje pri gutanju, povraćanje, proliv, smetnje pri mokrenju, nepravilan rad srca, u najtežim slučajevima nastupa smrt pri očuvanoj svesti.
Budući da se prvi znakovi trovanja kozlacem vide odmah jer otrovani odmah oseća žarenje i bol u ustima ( kasnije postaje razdražljiv, povraća, gubi glas dobija grčeve i smetnje u radu srca ) može se ublažiti trovanje uzimanjem aktivnog uglja koji vezuje za sebe otrovne supstance. To je, nraavno, tek prva pomoć, jer je sledeći korak – lekar.
Kozlac /Arum maculatum L/ je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice Araceae. U različitim krajevima sveta je ova trava poznata po drugačijim nazivima.
Kod nas je poznata kao kozlac obični, zmijino grožđe, zmijin češalj, kalendar, majasil ili zakoznik. Može se sresti i u drugim zemljama Evrope. U zemljama gde se govori engleski jezik je poznata kao lords-and-ladies, u Francuskoj kao Pied de veau, a u Nemačkoj kao – Gefleckter Aronstab.
Kozlac ima uspravno stablo, koje je u osnovi deblje i obrazuje okrugli rizom. Listovi su izduženi, u vidu strelica, a po sebi imaju razne pege. Cvetovi su muški i ženski, raspoređeni u nekoliko redova, obrazujući cvast poput klipa. Na kraju ima žućkaste i lila nijanse. Plod biljke predstavlja bobicu nalik jagodi, koja ima crvenkastu ili narandžastu boju.
Kozlac cveta tokom prolećnih meseci. Slobodno raste u mestima gde ima šuma i gde ima dosta vlage i hladovine. Biljka je rasprostranjena u svim delovima Balkana, a najmnogobrojniji je u listopadnim šumama, kraj žbunova. Može se naći do 1800 m nadmorske visine.
Tekst: Fokus vesti
Foto: Privatna arhiv