Čitajući kritičke radove koji prate poeziju Rada Drainca, stiče se utisak da ona još uvek pruža mnogo prostora za promišljanja i tumačenja. Drainac je dugo bio marginalizovani pesnik srpske književnosti, čemu su svakako doprineli njegovi pesnički stavovi i oslobođenost pesničkog izraza, koje književna kritika dugo nije mogla prihvatiti. No, ponajpre zbog toga što je Drainčeva poezija smatrana drugorazrednom u odnosu na poetike njegovih savremenika, u prvom redu Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, i drugih. Da stvar sa Drainčevom poezijom stoji drugačije, u novije vreme pokazuju mnogi književni kritičari i tumači, ali i čitalačka publika, ponesena duhom bunta i slobode koje njegove pesme sobom nose.
Rođen je krajem 19. veka kao Radojko Jovanović u siromašnoj porodici zidara Nedeljka i majke Rumenije, u selu Trbunje blizu Blaca. Kao nijedan srpski pesnik, Radojko je od ranih godina pokazivao ljubav prema hazarderstvu – završivši osnovnu čkolu u rodnom mestu, roditelji ga upisuju na obućarski zanat u Prokuplju koji ubrzo napušta, da bi upisao gimnaziju u istom gradu. Nakon završene prve godine, ispisuje se iz škole i upisuje gimnaziju u Kruševcu. Kao da se s namerom kretao od periferije ka centru, Radojko 1913. godine beži iz Kruševca za Beograd, gde živi do 1915. godine kada sa srpskom vojskom prelazi Albaniju.
Prebacivši se sa mladim srpskim vojnicima u Francusku, u januaru 1916. godine, nastavlja školovanje u Lionu, Sent Etjenu i Bolijeu, ali zbog pisanja neretko zanemaruje školovanje. Krajem rata, Jovasnović se seli u Pariz gde nalazi posao u fabrici, ali se prepušta boemskom životu. U Beograd e vratio u proleće 1919. godine, gde često provodi vreme u kafani „Moskva”, družeći se sa pesnicima tog vremena – Crnjanskim, Andrićem, i drugima. Negujući ljubav prema pisanju, Jovanović se zapošljava kao novinar i radi za nekoliko listova, među kojima je „Pravda”, gde mu je bilo omogućeno da putuje po zemljama Balkana i šire i šalje novinske izveštaje iz raznih mesta. Jovanović je često pisao pod pseudonimima – najpoznatiji od njih je Rade Drainac, pod kojim je štampao sve svoje zbirke pesama.
Drainac se kao pesnik izuzetno brzo razvijao. Od prve dve zbirke, „Modri osmeh“ (1920) i „Afroditin vrt“ (štampane u Prokuplju, 1921. godine, u samo tri primerka), pisane pod uticajem Dučića i Rakića, Drainac je naprečac pronašao svoj autohtoni pesnički izraz, kojim začinje autentični avangardni pravac – hipnizam. U aprilu 1922. godine izašao je prvi broj časopisa „Hipnos“, u kojem je štampan čuveni avangardni „Program hipnizma“. Iako je časopis imao samo dva broja, program je postao veoma uticajan u periodu avangarde i do danas je jedan od tri autohtona avangardna pokreta koje je naša kultura imala da ponudi svetu. Hipnizam se oslanja na sumatraizam Miloša Crnjanskog i ideju Ljubomira Micića o barbarogeniju, ali Drainčev pogled na stvaranje podrazumeva širi tematsko-motivski krug koji rezonira sa njegovim razumevanjem sveta i stvarnosti. Draincu je čitava planeta zavičaj, stoga on podjednako lako osvaja i poznate i egzotične prostore, povezujući ih u jedan doživljeni trenutak putem nevidljivih veza koje se ostvaruju preko duše i sna. Donekle idealistička, Drainčeva slika sveta podseća na realnu, ali je ona mnogostruko bogatija od same realnosti. Stoga će Jovan Deretić reći da „njegov pesnički svet postaje više privid koji u izobilju ima onoga što stvarnosti nedostaje – poezije i romantike, velikih pustolovina i golemih skandala, nego što je realni odraz života“.
Najzastupljenije teme u Drainčevoj poeziji su put, putovanje, lutanje i brzina, što ga čini bliskim još jednom pesniku naše avangarde – Rastku Petroviću. Zajedno sa Rastkom, Drainac oslobađa pesmu vezanog stiha, pevajući u slobodnoj, dužoj formi, po ugledu na Vitmena, često deskriptivno i retorički. Verujući u simultanizam kao silu koja spaja nespojive događaje, teme i osećanja, Drainac je bio pesnik trenutka, u čijoj poeziji istovremeno postoje elementi modernosti, primitivizma, egzotike, kosmizma, hvalisavosti, sentimentalizma i romantičarske težnje ka pobuni i priznanju pesnika u društvu. Pesama punih kontradiktornosti, Drainčev pesnički subjekt istovremeno neguje antigrađansko osećanje i želju za afirmacijom – on je buntovnik, bandit koji želi da razobliči i skandalizuje malograđansku publiku, boem koji proslavlja poeziju ulica, prostore kafana, ali i pesnik koji želi da bude viđen i slušan. Ciničan prema drugima i melanholičan prema svom pesničkom biću, Drainac je često subverzivan u pokušaju da razglobljenost svog života utka u pesničko iskustvo koje često opstojava između infantilnog i skandala.
Drainac pripada i onim pesnicima koji su, počev od Disa, u svojoj poeziji tematizovali savremeni grad, po čemu mu je tematski blizak Momčilo Nastasijević. Međutim, za razliku od Nastasijevića koji ima izrazito negativan odnos prema gradu kao demonskom i paklenom mestu, Drainac iznosi nešto blaži, reklo bi se ambivalentan stav. Zauzimajući podjednako ironičnu poziciju prema sebi i gradskom pejzažu, Drainac grad vidi u prljavim pristaništima, čađavim peronima, krčmama i ulicama, kao otvoreni prostor koji nije samo slikovita reprezentacija već je, kao i kod Apolinera, duboko vezan za sudbinu samog pesničkog subjekta, koji za sebe kaže da je „idiot koji vreme provodi u krčmi kao u operacionoj sali“. Otuda možda i proističe Drainčeva izrazita težnja ka putovanjima, ispisivanjima linija bekstva u dalekim predelima, uvek u konstantnom kretanju, kao svojevrstan beg iz skučenosti grada u kome je živeo.
Izgleda da je i Beograd postao tesan za Drainčev nemirni duh, te se 1926. godine seli u Pariz, gde se izdržava svirajući violinu, kao muzička pratnja za neme filmove. Tamo se upoznaje sa značajnim umetnicima iz oblasti književnosti i filma, no ubrzo se vraća u Beograd, usled bolesti, iako intenzivno radi na svojim tekstovima, pesničkim i novinarskim. Dve godine kasnije izdaće svoju najpoznatiju zbirku – „Bandit ili pesnik“ (1928).
Podvojenost lirskog subjekta čini okosnicu ove zbirke, koja se očituje u odnosu između lirskog subjekta, putnika-skitnice i njegovog pratioca Meseca koji postaje amblem čitave zbirke. Za lirskog subjekta Mesec je analogan njegovom biću, on je reprezent putovanja, usamljeništva, sentimentalnosti, u kraju i snoviđenja, što su ujedno Drainčeve opsesivne teme. Ispevana u neoromantičarskom ključu, ova zbirka svu svoju pesničku događajnost sabira pod jezovitom i noćnom atmosferom koju obasjava bleda mesečeva svetlost, u kojoj dominiraju zagrobni ambijent i želja da se iz njega otputuje. Drainac ambivalentno doživljava romantičarsko nasleđe, afirmiše ga, ali i teži da ga prevaziđe, te otud česta parodiranja romantičarskih elemenata i neprikrivena autoironija, što sugeriše da je Drainac imao i dvojak odnos prema sopstvenoj poeziji. Kao i većina pesničkih zbirki avangarde, i ova donosi ironijsko-parodijski stav prema tradiciji, u kojoj se pesnički subjekt obznanjuje i kao mračni prorok sa izrazitim nepoverenjem u čovečanstvo i njegove tekovine. U njoj će Drainac pokrenuti i pitanje snalaženja „starog“, ili modernističkog čoveka u „novim“, avangardnim uslovima, koje će ga u nekim pesmama dovesti do figure antihrista, sa kojom se poistovećuje. Kao kontrapunkt ovim temama i motivima, u ovoj zbirci lirski subjekt izrasta iz ideje o Balkanu kao središtu Evrope i sebe kao barbarogenija ka čoveku sveta, putniku globusa sa izraženom pažnjom za potrebe običnog čoveka, u trijumf slobodnog „ja“ koje pobeđuje nasilje neba i otkriva zanos snoviđenja kao podjednako važan deo stvarnosti. Najvažnije tekovine Drainčeve poezije tako postaju kosmopolitizam, simultanizam, težnja ka oslobođenju poezije i sloboda pevanja, pesnička iskrenost i izrazit osećaj za vreme u kome je stvarao.
Međuratni period Drainac sve više provodi na relaciji između rodnog mesta i Beograda, pokrećući časopise i pišući članke za „Pravdu“, od kojih će ga neki dva puta odvesti na sud. Napustivši ovaj list 1936. godine Drainac ostaje bez redovnih primanja, ali uspeva da pronađe posao u Centralnom presbirou. Početak Drugog svetskog rata zatekao ga je u rodnom mestu, gde je mobilisan i 1941. godine učestvovao u oslobađanju Užica, gde ga četnici hapse pod optužbom da je komunista. Pušten je posredstvom viđenijih ljudi koji su poznavali Drainčev rad. Drainčev način života sve više je uzimao danak, tako da je krajem te godine oboleo od tuberkuloze. Godinu dana lečio se u sanatorijumu u Sokobanji, gde su ga posećivali prijatelji, između ostalih i Ivo Andrić. Budući da mu lečenje nije pomoglo, prebačen je 1943. godine u bolnicu u Beogradu, gde je 1. maja preminuo. Drainčevo slobodarstvo, kao i avangardna inovativnost, udruženi sa „divljom“ prirodom, nisu spadali u profil potreban nastupajućem društvenom sistemu. Uspomena na njega čuvala se jedino među prijateljima koje je imao, a rehabilitacija njegovog pesničkog glasa usledila je tek pre dvadesetak godina. No, Drainac do danas ostaje jedan od malobrojnih srpskih stvaralaca koji je doneo svu aktuelnost sveta u svoju zemlju, trudivši se u svojim delima da ni ona ne zaostaje sa svetom – naprotiv, izgarao je da ga prestigne, po cenu života. Otud je možda najbolji opis sebe dao u istoimenoj pesmi „Bandit ili pesnik“:
Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.
I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!
Tekst: Aleksandra BATINIĆ
Foto: FB strana Rade DRAINAC