Pred sami kraj Drugog svetskog rata, kad je bilo potpuno jasno da je samo pitanje dana kad će savezničke vojske napokon slomiti nacistički režim, a s njima i sve ostale fašističke države poput NDH, najgori zločinci već su užurbano planirali svoj beg. Najviši nacistički funkcioneri živeli su u ogromnom strahu od ratnih sudova zato što su znali da će ih proglasiti krivima zbog Holokausta Jevreja. Kako prenosi u svojoj knjizi Uki Goni, zloglasni Adolf Eichmann padao je u depresiju zato što je na savesti nosio milione ubijenih Jevreja. Barem je tako tvrdio Eichmannov kolega iz SS-a Wilhelm Hoettl. Takvi strahovi nisu bili bezrazložni, piše Goni. Naime, savezničke vođe su već krajem 1942. godine oglasile da zločini neće pobeći pravdi. Sovjetsko vojno pravosuđe, takvo kakvo jeste, sredinom iduće godine počelo je sa suđenjima zarobljenim nacistima optuženima za ubijanje Jevreja. Krajem 1944. godine je britanski BBC počeo objavljivati imena pojedinaca optuženih za ratne zločine i ponavljali su da ih čeka suđenje nakon rata. Izjave Ernsta Kaltenbrunnera, tadašnjeg generala SS-a i najvišeg pripadnika SS-a osuđenog za ratne zločine u Nürnbergu, da čak i njega smatraju ratnim zločincem odlično pokazuju da su nacisti bili svesni da neće pobeći pravdi.
Nakon kraja Drugog svetskog rata došlo je i do masovnih suđenja širom Evrope, ali i najvećeg suđenja za ratne zločine u Nürnbergu. Argentinski diktator Juan Peron, inače veliki obožavatelj nacističkih režima, oštro se protivio svim tim suđenjima. Kako je on to rekao: “Uveren sam da i argentinski narod smatra Nürnberške procese sramotnima. Nisu dostojni pobednika koji se ponašaju kao da nisu pobedili. Sada znamo da su saveznici zaslužili poraz. Tokom mandata sam često govorio protiv Nürnberga što je uvreda koju istorija neće zaboraviti”. Ispričao je to Peron početkom sedamdesetih godina tokom progonstva u Španiji, a samo nekoliko meseci pre trijumfalnog povratka u rodnu zemlju. U vreme suđenja nacistima Peron je uživao neviđenu popularnost, a samim time i ogromnu moć u Argentini. Pobeda na izborima početkom 1946. godine označila je početak novog života za brojne naciste i njihove simpatizere širom Evrope. Novi život na drugom kraju sveta.
Da bi spasio što više nacista, Peron je osnovao dobro podmazanu mašineriju. Na vrhu svega bio je Santiago Peralta, tada novoimenovani šef argentinskog ureda za imigraciju, a inače ozloglašeni anti-semitski antropolog i autor. Zajedno s najvišim vojnim zapovednicima osmislio je novu imigracijsku politiku, a preživeli dokumenti svedoče da su bili veliki protivnici komunista koji su uživali u blebetanju o krvnim zakonima i ostalim stereotipima anti-semitizma. Rekao je Peralta generalima da moraju primijeniti selektivni kriterij, tražiti imigrante koji neće formirati svoje manjinske zajednice kao ciste u tijelu nacije.
Peronova ekipa za spašavanje nacista profunkcionirala je sredinom 1947. godine kada je na čelo došao Pablo Diana, još jedan bliski Peronov suradnik. Ekipu je sačinjavalo nekoliko bivših časnika SS-a, ali i nekolicina Hrvata igrala je veliku ulogu.
Gino Monti de Valsassina, popularno zvani grof od Montija, bio je Italijan hrvatskog porekla. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao špijun nacističke vojne obaveštajne službe te kao zapovednik njihove ratne avijacije. Pobegao je iz Milana prema Madridu pod sumnjivim okolnostima u aprilu 1945. godine, ako je verovati nekim američkim izvještajima. Odatle je otišao za Argentinu gde je dobio dozvolu za ulazak zbog poslovnih razloga. Zadržao se samo nekoliko meseci u Argentini pre nego ga je Peron poslao u Španiju kako bi regrutovao sposobne Nemce za službu u argentinskoj vojsci i diplomatiji. Izuzetno široki spektar Nemaca je spasio iz Frankove Španije. Spomenimo samo da je uspeo spasiti generala Luftwaffea, ratnog zrakoplovstva, Eckarta Krahmera, ali i nekadašnjeg trgovca oružjem i agenta nacista Reinharda Spitzyja. Pomagao je nacistima, a posebno SS-ovcim i raznim Kramerovim suradnicima, da iz Španjolske pređu u Argentinu i to na argentinskim zrakoplovima. U Buenos Airesu je surađivao s Rodolfom Freuedom, šefom argentinske obaveštajne službe, kako bi odbegli nacisti imali sve potrebne dozvole za ulazak i boravak u državi. Osobno je preuzimao moralnu i materijalnu odgovornost za te naciste. Monti je dobio unosne ugovore za opremanje socijalnih klinika Evite Peron, namijenjene isključivo siromašnima, kako bi mogao neometano financirati svoje poduhvate. Međutim, taj posao mu je propao zato što je Evitu počeo pratiti ugled poslovne žene koja nema naviku podmirivati ispostavljene račune u cijelosti ili na vrijeme.
Drugi bitan Hrvat je Branko Benzon, ambasador Nezavisne Države Hrvatske u Berlinu i Budimpešti. Benzona je, inače, pratio ugled osobe od ogromnog Hitlerovog i Geringovog poverenja, a pričalo se da su čak bili i veliki prijatelji. Pred sam kraj rata je Benzon pobegao u Madrid na nemačkom avionu koji je prevozio vojnike Frankove Plave divizije. Reč je o nešto više od 45.000 španskih vojnika koji su se borili rame uz rame s nemačkim vojnicima na istočnom frontu, a posebno su se istaknuli u borbama oko Lenjingrada.
Španiju je Benzon napustio 22. marta 1947. godine koristeći španski pasoš s ličnim imenom. Ubrzo je dobio posao stručnog savetnika Peronovog ministarstva javnog zdravlja i u Nemačkoj bolnici Buenos Airesa, što mu nije bilo previše teško zato što je on kardiolog po struci. Dobio je i stan u luksuznoj četvrti glavnog grada Argentine, a odmah se pridružio Peronovoj stranci.
Visoki i zgodni Benzon uskoro se sprijateljio i s Evitom Peron, a kao bliski Peronov savetnik uživao je veliki uticaj kancelariji za imigraciju. Utecaj koji je koristio da bi pomagao hrvatskim zločincima, ali i zlostavljao jevreje. Njegove bilješke “J. NO B.” često je označavala židovske molbe za ulazak u državu. Bilješka, inače, znači “Židov, ne, Benzon” i po tome se znalo da je on osobno naredio odbijenicu.
Drugi uticajni ljudi redom su bili nacistički zločinci i kolaboratori, često je bilo reči o osuđenima na smrt u zemlji rođenja. Uzmimo za primer Jacquesa de Mahieua, osuđenog veterana francuske legije SS-a Charlemagne. On je bio veliki anti-semit, a njegovi govori su redovito bili popraćeni fanatičnim uzvicima “Sapun! Sapun” na svaki spomen reči Jevrej. Naime, popularna je legenda da su nacisti radili sapun od pepela spaljenih Jevreja u logorima smrti.
Kako su nacistički i kolaboracionistički zločinci dolazili, bračni par Peron ih je dočekivao u vili Casa Rosada, istoj onoj vili koju će Madonna ovekovečiti pevanjem hita “Don't Cry For Me Argentina”. Među prvim gostima bili su upravo ranije spomenuti Monti i Benzon, a s njima je sastančio i šef argentinske centralne banke Orlando Maroglio. Raspravljali su i o prebacivanju nacističkog blaga, a naravno da se spominjalo i ukradeno blago u ustaškim rukama.
Tekst: Fokus vesti