Ima gradova koji vas osvoje na prepad, glasno i plahovito, a ima i onih koji vam se uvuku pod kožu tiho, poput mirisa stare hartije i dobrog duvana. Ovde, na obalama reke Are, skoro tri decenije živim u Soloturnu, najlepšem baroknom gradu Švajcarske. Ovom čudnovatom mestu čijom istorijom vlada mistični broj jedanaest – od jedanaest crkava i fontana, pa sve do stepenika i oltara.
Kada čovek kroz decenije pusti korene u tuđoj zemlji, njegov životni krug prestane da bude samo geografska odrednica. On postane most između vekova i svetova. Šetajući ovom starom kaldrmom, ne možete a da ne osetite težinu vremena. Pod vašim nogama su moćni rimski zidovi starog Soloduruma iz 3. i 4. veka, čiji ostaci i danas, na nekoliko mesta u gradu, prkose prolaznosti. U ovom baroknom dragulju, čije ambijente gradske vlasti čuvaju uzorno i posvećeno, prošlost stalno diše za vratom.
Ovde je nekada, u otmenom umetničkim salonu i prelepom dvorištu ambasadora svraćao veliki Viktor Igo, unoseći dašak pariskog romantizma među švajcarske građane. Samo nekoliko ulica dalje, svoje poslednje godine i teške dane izgnanstva provodio je poljski nacionalni heroj Tadeuš Košćuško, čije srce i danas počiva u jednoj soloturnskoj kapeli. Čak je i pomalo namršteni Lenjin, pre nego što će promeniti tok svetske istorije, ovde na našem planinskom vrhu Jure – Vajsenštajnu, držao vatrene govore radnicima za Prvi maj. Svi su oni prošli kroz ove kapije, ostavivši svoje senke u Mitellandu, onom istom regionu iz kog potiču stare, poznate trgovačke familije poput čuvene porodice Adler.
A Soloturn danas? On ne živi u muzejskoj tišini. Naprotiv. Svako godišnje doba ovde ima svoju svetkovinu koja napuni gradske trgove životom. Leti su to uzavreli otvoreni bašta-kafei na samoj rečnoj promenadi, avgust donosi slavne Dane baroka kada grad ponovo obuče čipku i svilu, zimi se miris kuvanog vina i nadaleko čuvenog alpskog sira meša sa svetlima Dana filma, dok proleće i leto otvaraju trgove za umetnike i pune ih manifestacijama.
U samom središtu tog mog soloturnskog kosmosa stoji čuvena Koncertna sala (Konzertsaal). Tamo, pod onim raskošnim tavanicama, imao sam čast da održim dve velike prezentacije svog poetskog opusa, pred prijateljima i kolegama širom ove zemlje ali i gostima iz Srbije.
Ipak, ono najvrednije što čovek u tuđini ispiše jesu ljudske priče. Od tri velika religijska pravca u ovom gradu, našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi po duhu su najbliži Starokatolici. Iza masivnih vrata Franjciskanske (Starokatoličke) crkve u ulici Barfisergase krije se naš zajednički dom. Naša SPC ovde ima izuzetnu, duboku saradnju sa njima i naš prota Stanko svake godine tu okuplja verni narod da zajedno proslavimo Badnje veče, ložimo Badnjak, grejemo duše i čuvamo našu bogatu tradiciju.
Ta bliskost crkava pretočila se i u kumstva i divna, iskrena lična prijateljstva. Mi smo veliki kućni prijatelji sa porodicom Vagner. Peter Vagner, predsednik Starokatoličke crkvene opštine i njegova sestra Mariane Vagner deo su naše svakodnevice. Mariane je, uostalom, i desna ruka – sekretarica moje supruge, dr med. Julijane Vukašinović, subspecijaliste psihijatrije, vodećeg kantonalnog lekara za seniore, koja ovde leči i umiruje ljudske duše. Tako smo oko porodičnog stola spojili pravoslavni duh, švajcarski barok i medicinsku brigu za čoveka.
Ali najveća pobeda našeg soloturnskog egzila jeste naš ponos, kći Emilija. Gledao sam je kako ovde raste, upija kulturu Mitellanda i sa najvećim uspehom završava uglednu soloturnsku Gimnaziju. Odavde se otisnula na prestižni savezni fakultet u Lozani – EPFL, gde je briljantno odbranila master, da bi danas, kao stručnjak ekonomije u Cirihu (UZH), ušla u krug onih koji analiziraju budućnost ovog sveta. I tako, dok se sunce lagano spušta iza padina Vajsenštajna, shvatam: čovek je bogat samo onoliko koliko svetova uspe da pomiri i sačuva u sebi. Iako mnogo godina u Švajcarskoj, srce i dalje kuca po taktu koji je davno zapisan tamo daleko.
Tekst: Dragan VUKAŠINOVIĆ
Foto: Dragan VUKAŠINOVIĆ