Danas je u modi izvrtanje reči i zamena teza, čime se bližnji lako povređuju, ili se na te načine njima opasno manipuliše. Tuđe rečenice se menjaju kako se kome prohte, rečenice izrečene jednog dana prebacuju se u drugi, i time sve dobija novi
smisao, opet kako kome odgovara, a kad se reči tako izvrnu ili isprebacuju istina se gubi, i stvara se klima u kojoj optužujete čoveka za nešto što nije rekao, kršeći pritom biblijski zakon koji glasi „Ne svedoči lažno na bližnjega svoga”. Reči
nam moraju biti na prvom mestu, takve kako smo ih čuli ili izgovorili, takve kakve jesu. Koliko samo jedna reč može da promeni smisao, možemo shvatiti kad umesto rečenice „Najteže je biti dobar čovek” izgovorimo rečenicu „Najteže je biti
čovek”. Nije najteže biti čovek, jer svako može da bude čovek. Biti čovek ne znači ništa, time nismo ništa značajno rekli, nismo rekli ništa u prilog dobroti, jer čoveku može biti teško i kad nije dobar…kao i životinji, ili bilo kom drugom
stvorenju. Ali biti dobar čovek, to je već jako teško postati. Negativne odnose stvaraju i psovke. One su potpuno nepotrebne u našim životima one samo
narušavaju lepotu življenja i u suštini ne govore ništa bitno osim da ste prost i zao čovek. Samo je stvar umeća znate li nešto reći kako treba. Neko
ume da te opsuje bez psovke tako, da ne možeš to da mu zaboraviš za ceo život. To je veština, i taj ko to ume je daleko jači od ovog što psuje ko kočijaš.
Upotreba psovki i odvratno ponašanje strašno iritira svakog čoveka koji u dobroti vidi smisao života. Ne zna se šta je gore, psovati ili se odvratno ponašati. A birati između manjeg i većeg zla, kako je to glupo, pa zlo je zlo, zašto bi nametali sebi takve izbore? Moramo izabrati nešto treće, a to je dobrota, i proćićemo najbolje,
uz Božiju pomoć i malo životne sreće. Ni jedna eksplicitna psovka nije bezazlena i prijatna. To se vidi na primeru dece. Deca su čista, i onda se pojavi neko sa tim uslovno rečeno simpatičnim eksplicitnim psovkama i na taj način ih uvede u svet onih užasavajućih psovki, a kasnije i odvratnog ponašanja, jer takvo ponašanje podrazumeva i tu krajnje grdnu psovku, pa još ako neko, izgovarajući
to, na silu prdi i podriguje, ta odvratnost dobija na većem ili apsolutnom značaju. Što se tiče odvratnog ponašanja, ono je već samo po sebi odvratno, i normalnom čoveku se nikad ne da preinačiti u nešto prihvatljivo. Sve je očigledno
odvratno u odvratnosti. Pretpostavljam da neki u tome nalaze i da su kreativni, jer mogu da umiksuju i ukombinuju psovku sa prdežom, a onda uzmu i nešto ili nekog polupaju, želeći da stvore utisak o nekakvoj kreativnosti, jer su
spojili naizgled nekompatibilne stvari kao što su psovka, prdež i tulum. Ustvari su samo sklopili u svom jadnom mozgu te jeftine komade u jednu
odvratnu celinu. U svemu ovome, oni obično ne paze koga i šta svojim psovkama kritikuju, jer onaj ko kritikuje svoju tradiciju i kulturu, ustvari
kritikuje i ljusku iz koje se ispilio. Jedno zaboravljaju… neće pobediti lajavi i agresivni, već krotki i stameni. Sile koje čoveka oslepe i opogane mu savest nisu doveka, a pred silom i sudom Božijim su tako prolazne, smešne,i nemoćne.
Autor kolumne: Vudu POPAJ
Foto: Privatna arhiva