Pesnik je, kaže istorija, samotno biće, otvoreno prema daru svojih čula i emocija, otvoreno i prema bezgraničnim igrama reči, ali zatvoreno i podozrivo prema drugom pesniku. U samotnoj sobi, u centru, periferiji, u gradu i selu, pesnik sedi i piše, u nadi. Ali ma kako i šta govorili pesnici, ta nada je sve osim nade u drugo pesničko biće, i što je više pesnika, sve je manje nade da razumeju druga pesnička bića. Daleko od toga da pesnici ne vole tuđu poeziju, naprotiv, ali to susretanje vrši se skoro isključivo u tekstu. Sretnu se dva, tri pesnika, upitaju se, lakonski, za zdravlje, razmene svoje zbirke i svako svojoj kući. Opet, tu u osami, pokušavamo da razumemo jedni druge, ali kroz tekst (ako u međuvremenu ne preovlada taština, gordost, poređenje, ili, pak, nešto sasvim četvrto). A tekst je bezgranično ograničen, bar u poređenju sa drugim pesničkim bićem.
Sve su Drine ovog sveta krive, kaže Andrić, ali nikada ne treba da prestanemo da ih ispravljamo. Nekada, pesnici su se udruživali onako kako su to činila esnafska društva, diskutovali o svojim stavovima, problemima i idejama, a neretko i zajedno stvarali pesnički pokret ili struju. Danas, skoro da nema takvih književnih klubova koji bi okupljali pesnike i pesnika koji su spremni da otvoreno i slobodno govore o svojim pogledima na stvarnost koja ih okružuje. Takva disparatnost ima višestruke posledice i vodi u otuđenje i individualizovanu svest koja ne brine o potrebama pojedinaca, ali i te kako peva zarad odobravanja tih istih pojedinaca.
Koliko je važno imati nekog s kim se o poeziji diskutuje svedoče brojni primeri iz alternativne istorije književnosti gde se pesnici organizuju i sede jednom ili dva puta nedeljno, pišu pisma, razmenjuju ideje i ispravljaju pesme jedni drugima. Svetli primer za ovakvo udruživanje bilo je društvo Orfisti, osnovano na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao i klub Prejaka reč koji već godinama vodi Jadranka Milenković. Ipak, veliki broj pesnika funkcioniše potpuno izolovano, često ne svojom voljom, trudeći se da dođe do saveta, knjige, čitanja i na kraju, objavljivanja rukopisa.
Poezija je dodir sa sobom i stvarnošću, specifičan i neponovljiv, ali volja za pisanjem vremom slabi, ukoliko nije živo održavana i dobro negovana, kao i svaka druga ljubav. U savremenoj kulturi, više nego ikad postaje važno da pesnici međusobno podstiču žar za pisanjem, onako kako su to činili pesnici vekovima unazad, u putujućim družinama, oko vatre, nekad u skrovištima ili salonima.
Kultura udruživanja je ključna sintagma 21. veka. Bez nje, ostajemo trska koja misli, nemogućna da do kraja domaši svoje ideje, osamljena i prepuštena delimičnoj, krnjoj spoznaji. Stvaralaštvo nikad nije bilo više eksploatisano, i, paradoksalno, nikad više zatvoreno u sebe. Zaboravilo se u međuvremenu da se stvaranje ne dešava samo za kolektiv već dolazi iz kolektiva, razmene mišljenja i ideja, koje je pređašnja kovid kriza samo gurnula u virtuelni prostor, ostavljajući stvaraoca da gladuje u procepu između sopstvenih ideja i težnje da stvori nešto što će promeniti kolektiv.
U kraju, iza svake popularne ličnosti, svakog uspešnog projekta, svakog eksperimenta koji su promenili kolektiv na bolje, stoje timovi ljudi, njihove priče, ideje i mišljenja koji su, udruženi, stvorili promenu koju su priželjkivali. A poezija, kao i čitava književnost, oduvek je imala ulogu da promeni način na koji vidimo ljude i svet.
Tekst: Aleksandra BATINIĆ
Foto: Privatna arhiva