U izdanju mlade, ali perspektivne izdavačke kuće Plan B nedavno je, zahvaljujući Tamari Čukuranović, sa francuskog jezika prevedena zbirka poezije Malike Berak, upečatljivog naslova – Gaza, jedno telo. Autorka zbirki Omanski dnevnik (2018) i Dnevnik iz tuđine (2023), svoju treću zbirku posvećuje prostoru Gaze, u naslovu već određenom kao telo, čime se inicijalno ukida mogućnost posmatranja ovog prostora kao nekakve topografije, čemu su svetski mediji znatno doprineli svojim izveštavanjem iz ovog područja, nazvavši ga jednostavno „pojas Gaze”. Umesto toga, Malika Berak nudi sasvim drugu mogućnost – onu opšteljudsku, koja se ne može (i ne sme) zameniti pukim geografskim određivanjima. Berakino interesovanje za ovaj prostor pojačano je njenim dugogodišnjim boravkom i radom u konzulatu Francuske u Jerusalimu, te je autorka neposredni svedok događanja koja su preoblikovala, kako i sama u predgovoru naglašava, jednu zemlju koja se tek počela izdizati iz višedecenijskih sukoba.
Iako nevelika po obimu, ova zbirka ima jasnu strukturu i cilj – podeljena u dva ciklusa, „Gaza, jedno telo” i „Životinje, kažu oni”, ona ocrtava dva dijametralno suprotstavljena stava, od kojih se jedan tiče humanizma i sistemskog razaranja jedne nacije, a drugi beskrupuloznosti i želje za uništenjem ljudskih života, degradiranih do animalnosti. U prvom ciklusu, lirski subjekt okreće se lokalizaciji prostora Gaze, pevajući iz tačke gledišta onih koji vekovima žive „među dinama”, da bi se kroz pesme „Enklava”, „Racija”, „Kavez” i „Osveta” predstavio obruč, zatvoren i teskoban, u kome je vojnim nasrtajima priklješten jedan narod, osuđen na odabir između smrti i pobune. Svom užasu razbacanih tela, leševa i katastrofe kojoj su izloženi ponajpre deca, pa odrasli Palestinci, autorka sučeljava lepotu pejzaža, ljubav prema svom nacionalnom prostoru i istoriji i prkos, izražen kroz ples devojaka na plaži, u pesmama „Telo”, „Drska” i „Dabke”. Drugi ciklus, pak, vrhuni osećanjima gneva, gorčine i bunta, dok se kroz pesme pojavljuju vinovnici, nehajni, hladni izvršitelji zločina, zaogrnuti plaštom pravde, slatkorečivi prema svetu i usmereni isključivo na potpuno uništenje ljudskog života.
Poslednja pesma zbirke, „Palestinijada”, otkriva nam mnogo, kako o stilu pisanja, tako i o ideji koja pokreće stvaranje ovih pesama. Čitava stvorena u fluentnim osećanjima između lamenta i herojskog prkosa, Gaza, jedno telo u podtekstu piše i jednu nacionalnu epopeju, sličnu onima koje su učinili Milutin Bojić i Miloš Crnjanski, pevajući, svaki sa svoje strane, o stradanju i vaskrsenju srpskog naroda. Kroz ovu pesmu, delimično i kroz celu zbirku, lirski subjekt nas podseća na golgotu koju su Palestinci prošli pod udarom krstaša, otomanskih zavojevača, do trenutnog stradanja. Stila narativnog, epskog koje se spaja sa savremenim pesničkim izrazom, autorka, motivisana Aleksandridom kao epom o osvajanjima moćnog vojskovođe Aleksandra Velikog, ispisuje pesme koje su istovremeno i ep i antiep. Kao antiep, one ne slave rat, razaranje i zločin već ukazuju na postojanje ljudi, sličnih nama, koji su osuđeni na odbranu svog doma, tradicije i postojanja; kao ep, one ispisuju herojsko držanje i neodustajanje od življenja „na mestu strašnom, u kom buči pustoš”, kako bi rekao pesnik Ivan V. Lalić.
Ovom zbirkom, autorka ne samo da nas vraća umnogome zaboravljenom žanru epike u poeziji, već uspeva da savremenim jezikom inkorporira oznake večne borbe između dobra i zla tako da postane bliska čitaocima. Podudarnost određenih istorijskih okolnosti naše i palestinske kulture mogu samo doprineti još većem interesovanju i razumevanju ove zbirke među našom publikom. U shvatanju jednog prostora kao stradalnog tela koje i dalje korača uprkos svojim traumama i ranama, sva je veličina pesama Malike Berak.
Tekst: Aleksandra BATINIĆ
Foto: Privatna arhiva