Svi govore kako se narod prozlio, kako nikad gori nije bio, a mnogi od njih ne vide da su deo toga. Kako može svet da izađe iz mraka, sa takvim nemoralnim stavovima i idejama? Ko može biti srećan u takvom svetu?
Na ovoj namučenoj planeti, žive dobri i zli ljudi. Trebalo bi da su zli večno nesrećni i nezadovoljni, a nasuprot njima dobri umeju da žive srećno, ali tu nastaje problem, zli tvrdoglavo ne daju. Nema definisane sreće ni savršenstva dok smo svi u jednom loncu, i dobri i rđavi, nema razumevanja, ni poštovanja između te dve dijametralno različite strane. Da ljudi nisu pod uticajem nečastivog, da ne sapliću druge na svakom koraku, i da ne unose nepotrebni nemir u zajednicu, svi bi bili srećni, jer bi pozavršavali sve svoje poslove već u prvoj polovini života, a ostatak života bi samo odmarali i uživali u onom što su stvorili.
Pomislite, koliko bi nam vremena ostalo da nije nekih procedura, nerešenih problema, akcija podstaknutih pohlepnim namerama države prema pojedincu ili pojedinca prema pojedincu?
Samo kad ne bi morali da jedan isti dokument vadimo na svakih šest meseci, godinu, dve, tri ili pet, zato što netko želi stalno da zarađuje na nama, uštedeli bi pola života, i završili još mnogo toga drugog što treba. Statistički gledano, u jednom razumnom sistemu, ljudi bi i po nekoliko puta u svom životu stigli da ispune sve svoje snove i planove, a ovako? Dobro zvuči… Ali kako očekivati nešto razumno od većine koja slepo prihvata zlo?
Kao da ne osećam njegovo prisustvo svakog dana, časa i minuta, nego čekaju da se rogonja u španskom odelu i bukvalno pojavi u realnom obliku. Tada će biti kasno jer su već prihvatili svet koji je on kreirao, i postali njegovi saučesnici, poslušnici i egzekutori. Prihvatajući nerazumni način života, odbacili su večni život posle smrti, a o tome treba misliti na vreme, jer Bog i večni život vas neće čekati do poslednjeg časa, pa da možete da se predomislite tek tako. Oni koji su svesni, a misle da se u životu mogu švercovati i biti malo ljudi, a malo skotovi, grdno se varaju da će im to proći kod Boga. Ima i onih koji se uopšte ne određuju, ili govore „ima nešto, neka sila” Za njih se može reći da „nit smrde nit mirišu”, bezlični i površni, drugim rečima osobe na koje se čovek ne može čvrsto osloniti. Postavlja se opet to suštinsko pitanje, zašto smo ovde? Da li je svet stvoren da u njemu živimo u sreći i miru ili da patimo i uništavamo jedni druge širokom lepezom pakosti? Svako ko razmišlja o smislu svog postojanja na zemlji trebalo bi prvo da vidi lepotu i oseća radost što živi i što je živ, a ne patnju, negativnost, zlovolju i mrak, kako uglavnom izgleda svakodnevica današnjeg čoveka.
Autor kolumne: Vudu POPAJ