Mladi pesnik Miloš Crnjanski (I deo)
Mit o piscima, ocrtan najčešće u krajnostima kao ostvarenje mudraca ili ludaka, duboko je ukorenjen u svakoj priči koja se tiče njihovog života i rada. Čudan mit – od Platona koji je na pesnike gledao kao na plagijatore stvarnosti, a Aristotel kao na primaoce i poslenike božanskih i tajni prirode, pisci su kroz epohe delima potvrđivali priču o mudrosti, ali su u svojim životima stajali kad-kad na jednom, a kad-kad na drugom tasu klackalice, najređe u sredini. Ipak, mit često zaboravi da su pisci takođe ljudi (u čemu se valja podsetiti reči jednog profesora književnosti da knjige niko ne bi čitao da poznaje živote njihovih autora), i upravo zbog toga, ili uprkos tome, kako je kome drago, treba ih, kako reče Kiš, „izvrnuti na naličje“ i pogledati u lice, koliko god da smo u mogućnosti. Dodatni razlog? Za autorku ovih redova, on prevazilazi književnost i ulazi u polje onog što je čisto životno putovanje puno uspeha, anegdota, padova, tragedija i uspona (iliti kako bi rekao Ršumović – „I veliki pesnik Gete/prvo je bio beba/i veoma nemirno dete“), da bi se u literarnoj ravni preoblikovalo, umećem i onom neuhvatljivom jedinstvenošću svake duše, u vrednost večno aktuelnog smisla.
Život Miloša Crnjanskog nalikuje na onaj Njegošev monolog koji izgovara iguman Stefan u Gorskom vijencu: „Ja sam proša’ sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, poznao se s grkijem životom. Sve što biva i što može biti, meni ništa nije nepoznato“. Taj život, od početka do „seobe“ (jer za Crnjanskog „smrti nema“), toliko vrhuni zanimljivim događajima i situacijama da zavređuje malo detaljniju pažnju no što jedan članak može da ponudi (pa autorka obećava i drugi). „Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija“, reći će pripovedač na početku Druge knjige Seoba (1962), kraljevstvu u kom je rođen pod kraj turbulentnog 19. veka, 1893. godine, i to kao izgnanik. Milošev otac, Toma, budući činovnik odan Srbiji i njenim interesima, kao politički disident prognan je iz Ilandže u Čongrad (Banat) zajedno sa svojom porodicom. Porodica Crnjanski imala je dugu svešteničku tradiciju – skoro svi Miloševi preci bili su parosi okruženi dominantno katoličkim svetom, a on sam kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu (tadašnja i današnja Mađarska). Crnjanski će se u raznim svojim delima osvrtati na ovaj prostor, u svom najpotpunijem vidu u romanima Seobe i Drugoj knjizi Seoba, baveći se sudbinom srpskog naroda koji je pod kraj 17. veka bio prinuđen da se odseli u nimalo prijateljski nastrojenu Austrougarsku, i da tu otpočne viševekovnu borbu za očuvanje svog identiteta. Crnjanski je odrastao sa pričama o junaštvu, časti, Nemanjićima, Kosovu i ustancima, u okruženju okrenutom tradiciji i herojskom kultu, te, ma kako da se činilo, od ljubavi prema Srbiji i borbi za njenu tradiciju, kulturu i nacionalni integritet nikada nije odustao.
Svoj široki pogled na svet stekao je vrlo rano – kao pravoslavni Srbin, završio je osnovnu veroispovednu školu, ali i temišvarsku gimnaziju kod fratara kao osrednji đak, kada nakon očeve smrti rešava da bude „među prvima“. Detinje „izgnanstvo“ bilo je, ispostavlja se, samo uvertira u dugogodišnje seobe (na radost sadašnjim srednjoškolcima – ni Crnjanski nije odmah znao šta želi da bude kad poraste). Za početak, pisac Knjige o Mikelanđelu želeo je da postane slikar. Ipak, u periodu Balkanskih ratova, 1912. godine, on odlazi u Opatiju i upisuje se u riječku eksportnu akademiju, o čemu i sam svedoči: „Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju – koja se tada zvala Abacija – a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca. Ja sam, u Temišvaru, ludovao za mačevanjem, i uzimao časove mačevanja, kod jednog profesora (Perčić) koji je bio šampion profesora. Iako nisam visokog stasa, ni dugih ruku, on je jednom rekao da ću pobeđivati na utakmicama, jer, sa floretom u ruci, imam brzinu ludaka. Sad mi se to čini jako glupava, ali ja sam se u ono vreme, od te pohvale, nadimao, kao žaba. Došavši u Rijeku (…) ja sam pokušao da uđem u Akademiju ratne mornarice, a kad nisam uspeo, i kad sam čuo da se i na Rijeci te godine prvi put otvara jedna eksportna akademija, upisao sam se u nju. Ne pitajući ujaka. Ujka Vasa prekinuo je posle toga da pomaže moju mater, koja je bila ostala udovica i preselila se natrag u Ilanču“. Pored mačevanja koje je nastavio da trenira, tu je prvi put zaigrao fudbal u klubu „Viktorija“ u istočnom delu Rijeke. Kasnije će, kao veliki ljubitelj fudbala kome je ostao žal što nikada nije zaigrao za reprezentaciju Jugoslavije, izdejstvovati da se Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije stadion FK Rijeke. Crnjanski nije voleo samo mačevanje i fudbal – trenirao je i boks, skijao, jedrio, veslao, a čini se da je u svakom od ovih sportova mogao biti vrhunski takmičar. Želja da se upiše u Akademiju ratne mornarice svedoči o njegovim vojničkim preferencijama, ali i velikoj ljubavi prema moru i prostranstvima, ali i otporu prema bavljenju trgovinom. Taj otpor pokušao je da prevaziđe tražeći novo zanimanje – 1913. godine upisao je Medicinski fakultet u Beču koji nikada nije završio.
Poeziju je počeo da piše vrlo rano, kao petnaestogodišnjak objavio je prvu pesmu „Sudba“, a poznanstva koja je stekao u Rijeci, novo podneblje, blizina italijanskog jezika i kulture, nagonili su ga da proširi svoje čitalačke horizonte i uvide. U to vreme, u „Bosanskoj vili“ objavljena je njegova pesma U početku beše sjaj. No, Milošev put kao lekara i, kratkotrajno, pesnika, prekinuo je Prvi svetski rat čiji je početak dočekao u Beču. Mladi Srbin među Austrougarima bio je kažnjen ne zatvorom već mobilizacijom u tuđinsku vojsku i nateran da ratuje protiv uverenja za koje se zalagao. Poslat na galicijski front da ratuje protiv Rusa, Crnjanski biva ranjen i veći deo 1915. godine provodi u bolnici. Naredne godine radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu, a potom ponovo biva poslat u rat, ovaj put na italijanski front. Kraj rata za Crnjanskog je značio nov početak, iza kojeg je ostao neizbrisiv trag smrti, patnje, rovova, bolnica. Davnašnja želja njegovog ujaka da upiše Eksportnu akademiju u Beču ponovo mu se javila kao mogućnost, te je i upisuje 1918. godine. Ipak, iskustvo rata učinilo je da se osećanja i pogledi Crnjanskog radikalno promene – herojski etos i bezuslovnu ljubav prema otadžbini zamenili su rezigniranost, zapitanost, revolt i želja za promenom dominantnih kulturnih obrazaca. Osećanje ratnika-povratnika, lutalice Odiseja, urezalo se u identitet Miloša Crnjanskog i nikada ga nije napustilo, vodeći ga, za početak na Beogradski univerzitet gde se upisuje na studije književnosti i postaje urednik lista „Dan“. U Beogradu Crnjanski začinje svoj književni put zajedno sa generacijom pesnika i pisaca koji unose važne i radikalne promene u srpsku književnost, rame uz rame sa Andrićem, Vinaverom, Rastkom Petrovićem, Momčilom Nastasijevićem. Njegov bunt i bunt njegove generacije o kome je govorio: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. (…) Prekinuli smo sa tradicijom jer se bacamo strmoglavo u budućnost“, rezultirao je čuvenom zbirkom Lirika Itake koja je označila Crnjanskog kao vodećeg pesnika pobune u srpskoj književnosti i, ujedno, trasirala njegov književni put.
Snažni porivi za promenom nacionalnih mitova i uvođenjem novina u jezik, mišljenje i stvaranje dali su oblik mladom, ali iskustvima bremenitom Milošu Crnjanskom da svoj život pretače u pisanje, koja će se, godinama, samo ispunjavati, čini se, još uzbudljivijim događajima.
Tekst: Aleksandra BATINIĆ
Foto: Zadužbina Miloša Crnjanskog