Danas je nedelja, 23. Februar 2020, javili su mi da je umro Zoran Modli.
Nemam sada snage da pričam o Njemu. Pišem, posle dužeg vremena, zbog Njegovog odlaska. Teško mi je, jer s Njim odlazi moja veza sa zlatnim vremenom odrastanja uz njegov glas i energiju kojom je kidao etar. Ukida se zauvek, od danas, i Zakon Akcije i Reakcije na sadašnjost koju je On tako vatreno opisivao braneći je od primitivizma i bahatosti svojstvenoj i vlasti i opoziciji. Genije koji je koračao, a zatim i leteo ispred vremena , ostavio je nedostižne ciljeve nama, koji smo, gle bezobrazluka, govorili da je On naš kolega. Učitelj, zauvek mlad i vedar, dobar u duši kao sredina cipovke, uvek dostupan, jednostavan, drag, voljen i oduvek dobrodošao u domove i duše onih kojima se obraćao, pokupio je svoje pinkle i otišao ostavljajući za sobom šok, podjednak onom kojim nas je ukopavao u mestu svedočeći talentom da je bio i ostao prvi i jedini u svemu što danas predstavlja standard u medijskom izrazu. Neću zapitati “o, Bože, zašto on, tuga…” već ću, svestan prolaznosti fizičkog, konstatovati da je On za svoga vakta sebi obezbedio večan život i na Zemlji i u etru, iako to verovatno i nije nameravao. Nije mu bilo stalo. Ovo, sad da može da čuje ili pročita, verovatno bi smatrao preterivanjem mlađeg kolege koji ga smatra Najvećim. Večni mladić, znam to, već će se dohvatiti posla da i u Raju pokrene nešto radijsko, nečuveno i neviđeno, čega tamo do sada nije bilo. Nije imao ko to tamo da pokrene, jer je on bio među živima. Hvala ti što sam živeo u tvoje vreme, vreme Modlizma. Zbogom, Kralju.
Tekst: Dejan Grujić
Foto: Privatna arhiva