U jeku trenutnih dešavanja u Crnoj Gori, ali i njenoj okolini, dok se nama pred očima odigrava jedna od istorijskih nepravdi prema jednom narodu, jednoj kulturi, jednom delu istorije, šta mi radimo?
Nije samo Crna Gora u pitanju, ona je trenutno na udaru, već neko vreme se stvaraju određeni problemi i u Republici Srpskoj, a ima li smisla da pominjem Kosmet? Samo je pitanje koliko je ko informisan i koliko ljudi to uopšte i interesuje.
Pošto se režimski mediji uglavnom prave kao da je sve u redu i da se ništa ne događa, do mase informacije dolaze raznim putevima, kao što su društvene mreže, nezavisni internet portali, sistem „od usta do usta”.
Da li treba više trošiti reči o izdajničkoj politici vodeđih ljudi sve tri dežave čiju osnovu čine srpski narod (Srbija, Republika Srpska, Crna Gora)? Ako krenemo, doći ćemo do tema kao što su čuvene „najoštrije protestne note“ koje je srpski vrh upućivao mali milion puta, dok su se šiptarske snage iživljavale nad našim narodom u južnoj pokrajini (time dolazimo do zaključka koliko su protestne note bile delotvorne), onda samo razmatranje odobrenja od strane Republike Srpske za ulazak BiH u NATO pakt, i tako dalje, i tako dalje…
Srpski narod je navikao na izdaju, i ništa ga više ne može iznenaditi, tako što se tiče „vrha“, samo treba čekati koju će sramnu odluku sledeću da donesu. Pa na kraju, i današnje stanje u Crnoj Gori.
Šta bi rekao veliki Njegoš na današnju situaciju u njegovoj zemlji? Zar je serdar Janko uzalud ginuo sa mojkovačkim junacima tog Božića 1916. godine. Zar su na Vučijem dolu Hercegovci i Crnogorci ni za šta prolili svoju krv? Šta oni misle kada pogledaju šta vlastodršci takozvanog “Montenegra” danas čine onome što su oni svojim životima odbranili. A to je ono najjače, ono što je sačuvalo naš narod, ne samo dole, nego u svim srpskim zemljama, to su svetinje i pravoslavna vera. Zar se Milo i ekipa ne plaše, kletve Vasilija Ostroškog? Prešli smo i preko nezavisnosti, i preko priznanja „Kosova“ i preko ulaska u NATO, hoćemo li preći preko ovog?
Narod je izašao na ulice, u prestonici je organizovan protest podrške, sve je to u redu, ali… Šta čeka ostatak srpstva? Šta treba da se desi, da se naši ljudi opet dozovu pameti? Može li gore od ovog? Naravno da može, ali pitanje je: “Je l” mora gore od ovog?“. Ne mora, ako se mi potrudimo.
Zar smo izgubili empatiju i saosećanje jedni prema drugima? Što je Srbin iz Beograda drugačiji od onoga iz Crne Gore, Hercegovine, Like, Vojvodine… Treba da se držimo zajedno i jedni drugima da pomognemo, samo tako možemo opstati u ovim teškim vremenima, inače smo osuđeni na direktnu propast, u koju smo već duboko zagazili…
O Crnoj Gori se može uvek pričati kad treba da „grmi“ Budva, da „gori“ Sutomore i „luduje“ Herceg Novi. Kada treba da se gleda koja pevačica gostuje u „Trokaderu“ i šta će se piti u „La Bambi“ ili već ne znam ni gde, tu je srpska omladina prva. Neće vam Milo sređivati jeftine apartmane na primorju za leto, niti će vas dočekati raširenih ruku njemu slični, ali zato kada je u pitanju odbrana vere i svojeg naroda, to nije toliko interesantno… A niko ne shvata, da nema Ostroga, monaha, ikone, manastira koji su digli Nemanjići oko Budve (pre nego što je i sama Budva bila tu), ne bi bilo ni letovanja, ni Sutumora, pa ni tog Trokadera…
I šta onda čekamo?
Da nam sudbinu kroje i manipulišu nama izdajnički vlastodršci, ma koji oni bili. Vidimo već da su se sve 3 skupštine pretvorile u ring, napravimo i mi ring, za našu borbu, na naš način!
Zajedno smo jači!
Već nam vreme ističe. . .
Tekst: Danilo Govedarica
Foto: rferl.org