Svaka ispisana reč je znak poštovanja prema bibliotekama, hramovima kulture, mestima gde se čuva najveće blago ljudske tekovine, pisana reč. Preti li im nestanak? A mi ćutimo, ne progovaramo. Da li nam je to zastala reč u grlu pa smo se zagrcnuli, ili smo prestali biti gladni? Čime smo se to mi zasitili? Upućujem prigovor ljudskoj nemarnosti i nerazumevanju da ćemo, ukidajući reč, neminovno brisati i misao. A čovek bez misli i reči više neće biti čovek.
Čujem da je već godinama biblioteka u mom rodnom mestu Selevcu napuštena, zaboravljena, odbačena. Vrata i prozori su razbijeni, knjige razbacane na sve strane, trule po podu, na nekim policama su se još uvek zadržale, kao što su bile prvobitno složene.
Hoće li ista sudbina zadesiti još mnoge?
Htedoh da naslovim ove redove kao posmrtni govor pokojniku. Rekoše mi da to ne ide tako. Ne pišu se bibliotekama, knjigama. Nije trebalo dugo da razmislim pa da shvatim da su potpuno u pravu. To je posmrtni govor nama samima.
Zato vas molim, pročitaje, ne odustajte, ne dajmo da nam odjure reči i da nam ostane samo jedna jedina – ZATO!
Gonjena osećanjem da sam bahato napustila pravog prijatelja, evo me, posle mnogo godina, u školskom dvorištu moje osnovne škole. Krećem ka biblioteci. Nalazi se samo dvadesetak metara od zgrade osnovne škole, u samom školskom dvorištu. Nešto sam ,,kratka” sa vremenom i želim da izbegnem gužvu. Ciljano biram da je posetim dok deci traju časovi.
Još dok joj prilazim, vidim da su razbijena stakla na prozorima, vrata razvaljena. Usporavam korak, za trenutak zastajem. Dvoumim se da li da idem ili ne?
Prekorevam sebe zbog zastajanja i kukavičluka. Već sam na vratima biblioteke, ulazim. Police delom stoje, na nekima od njih knjige, poređane kao nekada, mnogo ih je razbacanih po podu, prekrivaju jedna drugu. Odbačene, zaboravljene, napuštene. Da je ovo magacin kafe, soli ili bilo kojih drugih potrepština, za manje od dana bi sve bilo pokupljeno. A knjige nisu. Niko ih ne uzima. Ne zbog poštenja i poštovanja. One zapravo više nikome nisu potrebne.
U nama se ne briše ništa od proživljenog. Sećanja su najmoćniji vremeplov. U mislima se vraćam u školske dane, ne da ih analiziram već da ih u potpunosti oživim i odživim još jedanput. Slike se vraćaju, žive, realnije od stvarnosti. Proživljavam davne dane.
Svaki čovek ima reč koja se utka u njega. Mene je zadesila baš ta nezodna, sklona mučenju, uvek gladna, nezasita reč ZAŠTO. Još iz detinjstva. Nesnađena, trapava, neiskusna, trpela sam njene ćudi. Al’ čovek je čovek. Trudi se da doskoči svemu, čak i tako nezgodnom neprijatelju kao što je ta pomenuta reč.
Namučena njome, reših da je nahranim. Valjda će tako biti milostivija prema meni. Suočih se sa još jednom mukom – gde naći hranu za nju? Lutam u mislima za mogućim izvorom. I kako to često biva, ono što tražimo je tu ispred nas, a mi ga ne vidimo. Tako sam i ja previđala najbogatiji izvor. Sasvim slučajno, skoro usputno, setih se seoske biblioteke. Tamo ima toliko reči koje čekaju da stanu preko puta nje. Smelo i sigurno obletaće oko nje, pokazivaće joj istinitost i suštinu onog što joj nije jasno. Kad se malo bude zasitila, valjda će se malo primiriti.
Sva ushićena i presrećna, ulazim u biblioteku. Tamo je tetka Vera. Bibliotekarka. Sedi i čita. Po mom ulasku sklapa knjigu i ustaje. Ne ustaje samo meni, već svakome ko uđe. Tako nas tetka Vera uči lepom ponašanju.
– Dobar dan – bojažljivo se ja javljam.
– Dobar dan – otpozdravlja mi ona.
– Po knjigu, a? Koju? Šta te interesuje?
Ćutim. Kako da joj kažem da je zver u meni velika i pregladna i da će joj možda biti malo i ovo? Ipak krećem, onako nasumice, ka jednoj polici sa knjigama. Tetka Vera dugo već radi, ne poznaje ona samo knjige, već i nas čitaoce. Prilazi sasvim drugoj polici, zagleda naslove, uzima jednu knjigu, pa je vraća, drugu, pa i nju vraća. Tek, sva ozarena, uzima treću i donosi je do stola. Seda i još uvek je drži, potom je spušta kao najveću dragocenost ispred sebe. Miluje je pogledom, stavlja levu ruku na korice i objašnjava mi da su knjige najveće blago. U njima se nalaze mnogi svetovi, a u tim svetovima smo i mi, ali se ne vidimo. Čitajući igramo se žmurke. Sami sa sobom. Tražimo gde je sakriven naš sopstveni lik. Nismo sigurni da li ćemo ga prepoznati ili ćemo neko drugo lice proglasiti za svoje.
Tetka Vera me uz osmeh pita za ime, prezime, razred. Ispisuje mi člansku kartu. Nisam ni svesna da sam upravo dobila ulaznicu za nevidljivi, najistinitiji svet. Tetka Vera mi pruža knjigu i ponavljam da se knjiga mora poštovati. Ne sme se oštetiti. Daje mi rok od deset dana da je pročitam i vratim. Zbog drugih, da i oni mogu da je pročitaju. Meni je, pa i svakome, to dovoljno vremena da se pročita, ne prestaje da objašnjava tetka Vera.
Čitam knjigu za knjigom i smirujem glad svojoj mučiteljki. Srećna sam što sam joj konačno doskočila. Kako vreme prolazi, počinjem da shvatam da nema jedne jedine reči koja bi je umirila. Uvek ih je bezbroj. I ona se hrani tim mnoštvom reči koje su neprekidno u pokretu. Igraju se, meškolje, gurkaju i utrkuju međusobno.
Vreme čini svoje. Dani idu svojim tokom, ja ne osećam više toliki žulj kao nekada zbog imenovane reči. Uveliko sam naučila da ću uvek u knjigama pronaći ono što će mi priteći u pomoć da ućutkam tu neumornu pitalicu.
Ipak je dug život i u njemu se dešavaju čuda. Primećujem da se reč ZAŠTO umnožava. Istovremeno, reči koje je hrane polako zastajkuju, kriju se, odustaju, bivaju nečujne. Nestaju.
U stvarnost me vraća zvuk školskog zvona, potom graja dece u dvorištu. Sećanja nestaju. Ostaja gola stvarnost. Zuji mi u ušima, vrti mi se u glavi, treperi mi pred očima. Kao da čujem šuškanje u knjigama. Stvara mi se slika reči. Stišnjene, guše se, žulja ih tesan prostor, pokušavaju da se izvuku iz toga. Sa velikom mukom se nekako dokopavaju svetla. Ispunjavaju prostor, čak ih vidim kako napuštaju prostoriju biblioteke, ali ih, izgleda, niko ne vidi.
Sa suzama u očima napuštam zgradu. Na samom izlasku iz školskog dvorišta se još jednom okrećem da pogledam ka biblioteci. A ispred ulaznih vrata stoji, nadrasta visinu zgrade, osiono, pobednički, bez ijedne reči pratnje, SAMA, reč ZATO!
Tišina zaustavi stvarnost. Slike izbrisa neprovidnost, a jeka se uskovitla, ispuni prostor, nadglasa moje glasne jecaje i osta da vlada samo prazno, bezsadržajno ZATOOOOOOOOO…
Tekst: Jovanka Beljanski-Selevac
Foto: Privatna arhiva