Nikada ranije nisam bio u Mionici. Jednostavno, nije mi se dalo. Kao da je sam Gospod odlučio da tako bude, znajući da ću se u ovu varošicu zaljubiti prošle godine, na prvi pogled, i toj ljubavi ostati veran. Za sve je „kriv“ festival kratkog i dokumentarnog filma „Miona film fest“ koji je pokrenut prošle godine. Zvanično, festival je čedo Kulturnog centra „Mionica“ i Udruženja umetnika Srbije uz podršku opštine, međutim bolji poznavaoci prilika u kulturi znaju da je sve što ima veze sa festivalom, delo entuzijasta i zaljubljenika u filmsku magiju koja se najbolje tumači u mraku blistave sale u srcu varošice Vojvode Mišića. Prošle godine sam, podsećam, prvi put bio u Mionici i tamo zatekao lepe i čiste ulice, malo vozila na ulicama, i mnogo finog i kulturnog sveta koji je za razliku od nas, pridošlih iz velegrada, strpljiv, vaspitan, nasmejan i srdačan. Upoznao sam odmah mladog predsednika opštine Bobana Jankovića, Vesnu Marković, uzvišeno posvećenu biblioteci u kojoj radi kao direktorka, zatim dobrodušnu i iskrenu Mioničanku Nadu Đorđević koja voli svetkovine kulture, inženjera Peđu Živkovića, koji na tribinama postavlja pitanja od značaja za srpsku kulturu s argumentima i merom, i verovatno još mnogo njih kojih ne mogu da se setim iz prve. Mogu slobodno da me podsete, neću se ljutiti. Bila je ta „Miona 1“ samo pokušaj izmeštanja kulturnih dešavanja iz Beograda, bar tako je mislio jedan od idejnih pokretača festivala, Karlo Astrahan, međutim, Mioničani su ga demantovali na najlepši mogući način; velikim odzivom i prisustvovanjem na tribinama, filmskim projekcijama i već čuvenom Filmskom kvizu Velje Žunjića koji je manifestaciji dao pomalo atmosfere sportskog navijanja preko potrebnog osnovcima i srednjoškolcima koji su pokazivali svojim znanjem da dobro poznaju filmsko i televizijsko stvaralaštvo Srbije. Sada, posle godinu dana, više uopšte nije važno ko je pobedio lane, čiji film je bio najbolji a koji je nosio neprepoznatu poruku. Nisu važna ni imena onih koji su svojim učestvovanjem dali doprinos uspehu „Mione 1“ iako su se među njima nalazila najveća imena našeg filma i medija. Šta iko može da uradi kada mu se pomene ime Darka Bajića, sem da ustane i pokloni se čoveku koji je svojim delima iscrtao našu stvarnost bolje nego Da Vinči Monalizu, ili Miroljuba Stojanovića, maga kritike i analize, koji vam o filmu može govoriti danima i noćima a da ništa ne pomene dva puta. Do sada su festivalu svoje ime i ugled prisutvovanjem i radom u stručnom žiriju dale i vedete kao što je iskusna Mina Lazarević, ili ovogodišnja zvezda tinejdžerske publike, Miona Marković od koje se tek očekuju glumačke bravure koje će ostvariti i u nekom novom filmu koji će se davati u Mionici. Da, dragi moji, Mionica ima bioskopsku salu. Slika i ton su više nego pristojnog kvaliteta, mada znajući šta se sve u varošici promenilo u proteklih samo par godina, ne bi me čudilo da uskoro tamo zateknem još savremeniju opremu za projekcije. Ovogodišnji „Miona film Fest“, drugi po redu, opet me je „pozvao“ sebi, zahvaljući konceptu već pominjanog sanjara kulturnih dešavanja, Karla Astrahana, koji je zamislio da govorim na tribini posvećenoj filmu, medijima, i benefitima koje ovaj festival može da donese Mionici, kao budućoj (u to i ja duboko verujem) prestonici dokumentarnog filma ali i srpskog turizma. Zajedno sa koleginicom Aleksandrom Mikatom, novinarkom „Novosti“ koja prati i promoviše srpski turizam i Vanjom Bulićem, (gospodin čovek, književnik, novinar, scenarista) govorio sam iz srca o tome šta znači sačuvano prirodno blago koje se ovde od pamtiveka daruje onima koji treba da uživaju u njemu (opet voljom bogova), ali bez želje da nadahnutim i sposobnim Mioničanima predlažem šta im valja činiti, jer svuda su pare problem, pa što bi to ovde bio izuzetak? Osnivanje kolonija blogera, slikara, književnika, i ko zna šta još vrzma se kao ideja čelnim ljudima najvažnijih ustanova ove varošice, a mi, ako već nemamo pare da im za te projekte pružimo iz svog džepa, onda najbolje da stegnemo zube i jezik držimo pod njima i čekamo da Srbija još malo odreši kesu i pripomogne. Ono za šta ne trebaju pare, Mionica već ima. Najpre dobre i gostoprimljive ljude. Iz ličnog iskustva tvrdim, ako jednom zađete u ovaj kraj, zaljubićete se u njegove lepote. Ako ostanete samo jedan i po dan, kao ja – steći ćete prijatelje za ceo život. Takvi su ljudi ovde, ne morate da brinete da će vas, gledajući u oči obmanjivati lažnim osmesima i tapšati po leđima, tražeći mesto gde će da vam zariju nož. Nisu presrećni ako ih gledate sa visine i neće vam sigurno reći da su to primetili; pre će se rastužiti, a to će onima koji su zaboravili kako izgleda biti pristojan mnogo teže pasti od verbalne rasprave o lepom vaspitanju i poštovanju domaćina. Ove godine, pobedio je film Daljine reditelja Nemanje Vojinovića, prošle dva “Isti” Dejana Petrovića i – film “Dos Patrias” Koste Ristića, ali… opet to za festival nije toliko važno jer svi filmovi koji se nađu u konkurenciji još nestasalog praznika kratkog i dokumentarnog filma mogu da s punim pravom ponesu nagradu za najbolje jer u Mionicu ne dolazi svako i kada to poželi, već onda kad zasluži i kad mu to bog odredi. Ja sam, ako vam je za utehu, čekao pedeset godina.
Autor teksta: Dejan Grujić
Foto: Luka Karadžuleski