Posao bankara i dilera droge mnogo je sličniji nego što to na prvi pogled izgleda, a ni što se zarade i društvenog ugleda tiče nema mnogo razlike
Ma koliko zvučalo neverovatno, obrt novca na narko tržištu zauzima fantazmagoričnih osam procenata celokupnog trgovinskog prometa zemalja Evropske unije. Najveći deo prljavih milijardi je profit od ulične prodaje narkotika, odnosno razlike u nabavnoj i prodajnoj ceni. Kokain se, na primer, u Francuskoj prodaje za 45 evra po gramu dok je, na izvoru, cena jednog kilograma, u zavisnosti od njegove čistoće, oko 900 evra. Biznis sa heroinom u Nemačkoj vredi oko 2,5 milijardi evra na godišnjem nivou i opslužuje oko 370 hiljada zavisnika.
U Evropu kokain uglavnom stiže iz Kolumbije, preko Kariba, odakle brodovima dospeva u luke Velike Britanije, Holandije i Nemačke. Posebna vrsta kokaina, „krek“ proizvodi se na Karibima i stiže direktno na britanske obale. U statistikama Skotland jarda je zabeleženo da jedan od deset Jamajčana krijumčari narkotike iz ove karipske zemlje u Evropu. Sa druge strane, avganistanski heroin pokriva 90 procenata svetske potražnje, a u zemlje EU dospeva uglavnom preko članica nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, najčešće preko Kazahstana, kao i iz Turske gde se, u tajnim laboratorijama, rafinira i liferuje do Grčke; odatle, heroin putuje za luku Marsej. Prema saznanjima engleske policije, deo heroinskih pošiljki se, preko Kosmeta i Srbije, šalje ka srednjoj Evropi.
Bankari i dileri
Kako piše londonski „Ivning standard”, Sajmon Hajnes, izvršni direktor foruma „Principi u finansiranju“, postavio je paradoksalno pitanje – kakav podstrek bi trebalo da imaju mladi ljudi u EU prihvatanjem mizerno plaćenih poslova kada ih, u prosperitetnoj industriji droge, čekaju izuzetne mogućnosti. Hajnes je bivši bankar vodeće engleske banke „Barklejs” i trenutno radi kao ekspert u zatvorima i institutima za mlade prestupnike; paralelno, u jednoj švajcarskoj banci instruiše delinkvente kako da virtuelno trguju kao pravi bankari, umesto da na ulici barataju prljavim hiljadama evra dobijenim od prodaje droge. Mnogi, uključeni u debatu iniciranu pisanjem „Ivning standarda”, upitali su se ko više zarađuje: bankari „Goldman Saksa“, ili dileri?
Bivši trejder „Goldman Saksa“, opisujući bankarske transakcije, kaže: „U suštini, trgovanje podseća na piramidu u čijoj osnovi leži ’debeo’ novac. Prosečan bankar zarađuje oko 650 evra nedeljno. Ako radi u odeljenju analitike, prvu godinu službovanja može da završi sa zaradom od 60 – 65 hiljada evra. Ova suma može da se popne, u drugoj ili trećoj godini službovanja, na 100 hiljada“.
Tipični izvršni direktor nekog bančinog odseka, čovek u svojim tridesetim godinama, ne smatra se uspešnim ako, posle niza godina službovanja, ne zarađuje oko 300 hiljada evra na godišnjem nivou. Posle nekoliko seoba između banaka (ustaljena praksa je da se na godinu-dve menja filijala) dotični bankar, u svojoj 35. godini, već ima na računu, ili u nekretninama, oko 2 miliona evra. Na primer, rekordna godina za Lojda Blenkfajna, izvršnog menadžera „Goldman Saksa”, bila je 2012, kada je zaradio 8 miliona evra. Sledeće, ceo milion manje. Po vlastitom priznanju, taj gubitak je filozofski podneo, s obzirom da je svetska finansijska kriza, koja je počela četiri godine ranije, već uzimala danak širom svetskih berzi.
Ajša Hombard, bivši rasturač droge u istočnom Parizu, danas član evropske fondacije „Napredovati kroz život”, kaže: „Jadnici na dnu ove piramide zarađuju ponižavajuće malo. Godišnja dobit osobe na čelu ganga, zadužene za određenu teritoriju (gradsku četvrt) je više od 400 hiljada evra. Iskusni diler, nešto kao bankarski stariji menadžer, u uličnoj operaciji prosečno zarađuje oko 12 hiljada mesečno, dok rasturači sa dna dele između sebe ovoliku sumu. U istraživanju za lokalni savet Fondacije, pri londonskom kvartu Brikston, nastanjenom većinom crnačkim stanovništvom, srednja vrednost zarade uličnih dilera je oko 20 hiljada evra godišnje, što je znatno više od prosečne profesorske plate u bolje stojećoj školi gordog Albiona. Oni jedva namiču između 16 i 18 hiljada evra.
Vodič kroz podzemlje
Fondacija „Napredovati kroz život”, beleži slučaj dilera pod lažnim imenom Džon. Ispovedajući se, veli kako je, posle prve kazne, odležane u zatvoru Feltham, odlučio da bude „pametniji“, ali da nikako, ni po koju cenu, neće napusti ovako unosan biznis. Umesto da izlazi na ulicu, organizovao je svoj tim: „Počeo sam najpre da skupljam podatke i upoznajem mušterije po Sohou. Davao sam brojeve telefona, i uskoro nisam mogao da vozim automobil, telefon mi je, praktično, zvonio bez prestanka… Ranije sam kupovao jednu uncu droge (16 grama), sada nabavljam kilogram i više. Uloženih 20 hiljada mi donosi čistih 60 hiljada evra dobitka“.
Maks Deli, koautor knjige „Narkomanija” (2013), svojevrsnog vodiča kroz britansko podzemlje droge, piše: „U proseku, sa 500 evra sedmično, budući da ne plaćate porez, još uvek zarađujete mnogo više nego policajac koji pokušava da vas uhapsi. Međutim, sretao sam dilere, velike zverke, koji za sedam dana namiču milione evra što znači da, ako ste na dobroj koti, u blizini Sohoa ili Sitija, Monmartra ili Trga Konkord, Berlinerplaca… i, ako vas posluži sreća, postajete milioner za sedam dana! Naravno, to ima svoju cenu, ona se plaća, izuzev ako imate snage i pameti da se na vreme izvučete iz prljavog biznisa“.
Delijeva istraživanja potvrđuju nalaze fondacije „Napredovati kroz život”: „U zavisnosti od piramidalnog položaja, da li je pešak, bezbednjak, ili diler na licu mesta, ulični prodavac mesečno može da zaradi 2.000 evra. Sistemom striktno vlada piramidalna šema: tu su ulični rasturači, većinom dečaci ili devojčice, ulični frontmeni, poslovođe koje nadgledaju tok prodaje i, na kraju, tu je i ulični šef. On, iz blizine, upravlja celim timom. Dileri droge ne vode evidenciju poslovanja, pa su procene o njihovim zaradama aproksimativne. Ali, kao i uvek u životu, i ovde važi pravilo: najizloženiji ruci pravde, tzv. sitne ribe, zarađuju najmanje, a robijaju najduže“.
U svojoj knjizi Deli navodi slučaj dilera koji zarađuje nešto više od izvršnog direktora „Goldman Saksa“ Lojda Blenkfajna, ali ima i onih koji se razbacuju brojkama, jer velike cifre, naprosto, donose veliki ugled. Taj, kod bankara i dilera, ide ruku pod ruku: „Jeste, ima tu sličnosti. Bankari misle da zaslužuju respekt, jer rade za ovu ili onu renomiranu banku. Ali i dileri droge misle da su vredni svakog respekta. Obe strane preko ruku preturaju ogroman novac putem sumnjivih transakcija, a pitanje je koliko je taj posao moralan i zakonski“.
Istraživanje „Ivning standarda” povlači paralelu između bankarskog i dilerskog posla. Kod bankara, u poslu sa milionima i milijardama, najveći rizik predstavlja mogućnost gubitka posla i, samim tim, ostajanje bez visoke zarade. Tu je i mogućnost dobijanja stresa, a kao njegova posledica javlja se podleganje čarima narkotika. Ajša Hombard, bivši pariski diler, kaže da je među bankarima imao nekoliko izuzetno platežnih mušterija. Zaključak Maksa Delija je ironičan i paradoksalan: „Mnogi dileri bi voleli da se okušaju u bankarskom poslu trejdinga, i svoje veštine bi testirali u hazardu banke, dok bi bankari pod stresom radije izašli na ulicu nego što, iz dana u dan, strepe od nepredvidljivih ćudi berze“.
Tekst: Miodrag Milanović