Portal za društvena pitanja, kulturu i umetnost „Fokus Vesti“ proslavio je 8. avgusta pet godina postojanja. Namerno izostavljam ono „uspešnog“ zato što smo još mali da bismo se iz vrtića hvalili svim peticama u srednjoj školi. Prva rečenica ovog teksta je klasična, ogoljena, sirova i tačna vest. Ono što svaku vest u profesionalnom novinarstvu krasi jeste druga rečenica, gde se pojašnjava konzumentu o čemu je reč. Šta znači „Fokus Vesti“, koji značaj ima u srpskoj pa i regionalnoj kulturi, kome je namenjen, ko ga prepoznaje kao vlastiti izvor za informacije, ko piše za taj portal, zašto piše i kakve su mu namere, da li je neophodno da za objavu intervjua platite nekoliko desetina evra zarad plaćanja troškova koje pravi. Ovo sam nabrojao ne razmišljajući da će to možda da dubokoumno tumači neki profesionalni novinar, možda takozvani bot ili robot veštačke inteligencije. Znam samo da je sve počelo od ideje Karla Astrahana, koji je tih dana 2018. godine završio manifestaciju „Leto na Tašmajdanu“ pa mu se učinilo da ostatak leta valja potrošiti radeći nešto važno s nekim ko je dobronameran i vredan. Prvo je Karlo smislio naziv portalu, a onda u glavi napravio spisak najodanijih prijatelja koji će mu pomoći da ga pokrene. Prvi na spisku pozvanih da prisustvuju kolegijumu na kojem će biti proglašeno puštanje u rad portala i čiji će tekst biti objavljen među prvima bio sam ja. Našao se tu i maloletnik Luka Karadžuleski koji je bio „klinac koji zna sve o pravljenju sajtova“ a kome nije bilo teško da dva sata sluša preklapanja i naklapanja naprženih sedokosih i ćelavih pa i dugokosih pisaca, novinara, urednika programa… Braca Pejović je došao prvi, ja odmah za njim. Ušli smo u redakciju. Bila je to bašta kod „pokojnog Toze Grka“ gde smo čekali dva sata da se pojavi bradonja sa manom, Karlo Astrahan. Bio je tu Besani, ali i Vlada Arsić. Pala je dupla tura piva, pali su vicevi, škljocnuo je i fotoaparat, da se ovekoveči trenutak kada se dešava istorija. Pojavio se i princ Astrahan koji je popio toplog zeca od kolegijuma, ali uz ono „ti ćeš bre, na sopstvenu sahranu da zakasniš“ kucanje i „živeli“ označilo je početak. Luka, maloletnik, kliknuo je i poslao prvi tekst u javnost. Počeli smo da delimo link Fokus Vesti i da ljude vučemo za rukav da čitaju tekstove koji su bili originalni. Ništa copy-paste. Pisali su, sećam se, svako za sebe i svako po svojoj naklonosti, Braca o muzici, ja o društvenim temama, Arsić o nacionalnim fenomenima. Bilo je za svakog ponešto, ni za kog po ništa. Karlo se ubedljivo uvek nekako izvlačio da ne piše mnogo, bar je tako bilo na početku, ali radio je zato na marketingu. Našao je i prvog sponzora koji je dao taman toliko para da bude plaćen šestomesečni domen i host. Ostalo smo sami plaćali, šta da se radi? Ređali su se zatim, autori koji su rado i bez para pisali reportaže, kao naša Cimplica koja tako nadahnuto piše o Pragu i njegovim mostovima, kolumne je držao Vojislav Radojković ali ih je pisao bogovski Gregović, onda legendarni Vanja Bulić, pa intervjui koje je radila Valentina Novković, i da ne nabrajam dalje. Sećam se da sam pročitao u novinama da je grupa radnika pretukla svog gazdu zato što im nekoliko meseci nije pošteno plaćao za obavljeni posao. Ljudi, ja sam glavni urednik Fokus Vesti. Ja nikome ništa nikada nisam platio a redovno sam zahtevao da se za Fokus Vesti piše. Ko zna koliko bih ja batina popio da se novinarska i književnička sorta uortači protiv mene. Doduše, na početku teksta sam pomenuo Astrahana koji je sve nas bacio na vatru svojom idejom, a mi ostali smo sebe dodavali kao začine, povrće i mnogo masnog mesa. To masno meso, jesu tekstovi na koje smo ponosni sve ove godine. Biće ih još iako para nema ni na vidiku, ali ko još radi nešto što mnogo voli zarad para? Znam, reći ćete – demagogija. Nije. Imamo mi svi svoje poslove radimo za platu, a ova dobrovoljna radna akcija zapravo je naš beg. Još uvek ne znamo da li trku istrčavamo, da li smo na kraju iste ili je tek počinjemo. Meni se sviđa ovo poslednje. Tek smo počeli, pa ni u osnovnu školu nismo pošli.
Hvala svim saradnicima koji su dali svoj doprinos kvalitetu objavljenih tekstova, izvinite što vas ne pominjem, jednostavno ne želim da vam dam alibi da me tužite za one neobećane i neisplaćene honorare.
Vaš glavni i (ne)odgovorni urednik Dejan GRUJIĆ