Kao začetnik norveškog ekspresionizma, slikar Edvard Munch poznat je po svojim istraživanjima ljudske psihe. Njegovo najpoznatije umetničko delo Vrisak jedan je od kamena temeljca u istoriji umetnosti. Od nastajanja 1893. godine do danas ova slika je ostala slavni prikaz ljudske teskobe i patnje, ali ironija je da ljudi širom sveta znaju jako malo o njenom autoru.
Pa ko je bio Edvard Munch i šta ga je navelo da stvori tako moćno umetničko delo? Možemo slobodo reći pionir u svoje doba, ovaj tragični umetnik često je bio pogrešno shvaćen od strane kritičara, koji su bili šokirani njegovim mračnim prikazima života i smrti. No, kao se to često događa s vizionarima, Munch se izdigao iznad mase osrednjih i postao je slavni umetnik.
Vrisak se i dalje pominje u istoriji umetnosti kao Munchov najveći doprinos umetnosti 20. veka. Ali mnogi ne razumeju celu priču koja se krije iza ovog norveškog slikara i razloge koji su ga naveli da stvori vrhunska umetnička dela. Od teške porodične istorije do njegove tužne priče s duševnim bolestima. Svi ti događaji u Munchovu životu doveli su ga do toga da postane jedan od najpoznatijih slika u istoriji.
Saznajte više o životu Edvarda Muncha kroz ove iznenađujuće činjenice o norveškom slikaru.
DETINJSTVO i BOLEST
Bolest je imala snažan uticaj na Munchovo detinjstvo i to ga je pratilo ceo život. U stvari, jednom je napisao “Bolest, ludilo i smrt bili su crni anđeli koji su me čuvali i pratili kroz ceo život.”
Munchova majka umrla je kad je Munch imao 5 godina, njegova sestra umrla je kad je Munch imao 14 godina i sam Munch je bio hronično bolestan. To ga je tokom zimskih meseci držalo izvan škole i šta mu je drugo preostalo u tim dugim danima u kući, izolovan od sveta, nego crtanje. Uz sve to, još jednoj njegovoj sestri dijagnostikovana je mentalna bolest, a brat mu je umro ubrzo nakon što se oženio.
Ove okolnosti oblikovale su Munchov mračnu senzibilnost do kraja života.
UTICAJ BOEMSKE KULTURNE SCENE
Munch se upisao u tehničku školu kako bi postao inženjer, međutim napustio je studije posle samo godinu dana kako bi se potpuno posvetio slikarstvu. Godine 1881. upisao se u Kraljevsku školu umetnosti i dizajna u Kristijaniji (sada Oslo), ali najznačajniji uticaj na njegovu umetnost u tom periodu imala je lokalna boemska kultura. Fasciniran boemskim piscima i umetnicima, koji su verovali u slobodnu ljubav i suprotstavljali se društvenim normama buržoaskog društva, Munch je posmatrajući njih bio ohrabren da sledi svoj stil svesno izlazeći izvan okvira akademskih standarda.
PORODICA NIJE PODRŽAVALA NJEGOVU UMETNOST
Munchov otac, Christian Munch, bio je lekar i sin sveštenika. Christian je bio mnogo razočaran odlukom svog sina da napusti tehničku školu, jer slikarstvo je doživljavao kao “nečasnu” profesiju. Čak se i danas misli da je njegov otac uzeo neke Munchove rane slike motivisane golotinjom.
Iako je Munchova porodica bila razočarana zbog njegove odluke da postane slikar, a pogotovu se nije slagala da bude u društvu boema pisaca i umetnika s kojima se družio, on se i pored svega oslanjao na porodicu i njihovu podršku. Munchova veza s ocem i dalje je bila napeta. Njegovo delo “Bolesno dete“ iz 1886. godine , negativno su primili ne samo likovni kritičari, već i njegova porodica.
PUTOVANJA SU OBLIKOVALA NJEGOVA DELA
Munchova umetnost procvetala je nakon što je počeo putovati, prvo u Pariz za vreme sajma 1889. godine. Tamo se upoznao sa radom trojice slikara koji su snažno uticali na njega – Paula Gauguina , Vincenta van Gogha i Henrija de Toulouse-Lautreca . Počeo je eksperimentisati s grafikom nakon što je video dela Gauguina i nemačkog umetnika Maxa Klingera. Munch je ubrzo posato pionir norveške grafike. Nakon Pariza koji je ostavio snažan utisak na njega, Munch se nešto kasnije preselio u Berlin. Dok je živio u Berlinu, smislio je i skicirao većinu svojih ideja za The Frize of Life , koji je trebao biti njegov najznačajniji slikarski ciklus. Za vreme boravka u Berlinu, Munch je definisao svoj prepoznatljiv stil.
ČESTO JE SLIKAO NEKOLIKO VERZIJA ISTOG UMETNIČKOG DELA
Munch nije imao moralnih problema kada je u pitanju prerada slika. U stvari, seriju slika Frizura života često je prepravljao u nove verzije koje je posle prodavao. Krik je bio deo ove serije koja govori o univerzalnim temama života, ljubavi i smrti.
VRISAK JE INSPIRIRAN HALUCINACIJOM
Plačući u očaju i agoniji, lik iz slike Vrisak dotakao je nerv javnosti. Prikazavši uznemirujući aspekt ljudskog stanja, Munch koristi svoju ličnu bol kako bi se povezao s drugima. Munch je u svom dnevniku pisao o svojoj inspiraciji za čuvenu sliku. “Jedne večeri hodao sam stazom, grad je bio na jednoj strani, a fjord ispod. Osećao sam se umorno i bolesno. Zaustavio sam se i pogledao preko fjorda – sunce je zalazilo, a oblaci postajali krvavo crveni. Osetio sam vrisak kako prolazi kroz prirodu; činilo mi se da čujem vrisak. Naslikao sam ovu sliku, naslikao oblake kao stvarnu krv. Boja je vrisnula. Taj trenutak me je inspirisao da naslikam Vrisak. ”
PROVEO JE 8 MESECI U INSTITUTU ZA MENTALNO ZDRAVLJE
S obzirom na Munchov buran život, nije iznenađenje što je patio od mentalnih bolesti. Godine 1908. bolest mu je skoro došla glave. Nakon što je imao halucinacije, doživeo je nervni slom i otišao u institut. Proveo je tamo 8 meseci na lečenju. Nakon otpuštanja iz bolnice, nastavio je sa slikanjem i njegov rad poprimio je novi ton. Slike su mu postale svetle i optimistične, muzeji su počeli kupovati njegova dela. Ovo je bio Munchov najbolji finansijski period i napokon je uspeo osigurati svoju porodicu.
NACISTI SU MU ZAPLENILI VELIK DEO UMETNIČKIH DELA
Munchove slike nacisti su označili kao “degenerisanu umetnost”. Oduzeli su 82 njegova dela. Sedamdeset i jednu sliku kolekcionari su na kraju vratili u Norvešku, dok jedanaest slika nikada nije pronađeno. Munch je umro 1940 godine da ironija bude veća nacistička stranka organizovala je Munchovu sahranu iz razloga što je Norveška u tom periodu bila pod nacističkom vladavinom. Bio je to krajnje bizaran zaokret, koji je naterao deo javnosti da veruje da je slikar bio nacistički simpatizer, što je daleko od istine.
Tekst: Karlo Astrahan
Foto: National Geographic