Slavica Minić Catić, pesnikinja čije reči mirišu na ljubav, veru i iskrenost, svoj životni i stvaralački put gradila je od rodnog Stokholma, preko sunčane Bačke Palanke, sve do Kragujevca, gde i danas živi i stvara. Majka dvoje dece, pravnica po obrazovanju, ali pre svega tragateljka za lepotom, Slavica već decenijama svojim stihovima grli svet.
Članica je Udruženja književnika Srbije i Kola srpskih sestara, žena koju opisuju kao biće sa dušom deteta. Autorka je čuvene poetsko-prozne trilogije koju čine „Dodiri beskraja“, „Šapat duša“ i najnovija knjiga „Usana dah“.
Njena poezija, prevođena na više jezika i nagrađivana širom regiona, ne predstavlja samo književni izraz, već pravi duhovni molitvenik i lek za dušu. O stvaralaštvu, humanitarnom radu i umetnosti koja ne poznaje granice, razgovarali smo sa ovom izuzetnom poetesom.
FOKUS VESTI: Kroz život ste koračali od severa Evrope do srca Šumadije, ali se čini da je vaša najvažnija adresa – unutrašnji svet. Nazivaju vas ženom sa dušom deteta. Koliko je taj neiskvareni, dečji pogled neophodan da bi se svet sagledao u svojoj punoj lepoti i pretočio u poeziju?
SLAVICA MINIĆ CATIĆ: U tome ima mnogo istine, jer ja sebe zaista tako i doživljavam. To dete koje živi u meni odbija da odraste na onaj surovi, ovozemaljski način. Ono je zaslužno za moje stvaranje, za moj osmeh i iskreno radovanje malim stvarima. To dete me uči kako da bezrezervno volim život. Čistota tog unutrašnjeg pogleda je presudna, jer bez nje ne bi bilo ni one prave, nepatvorene emocije koju pretačem u stihove.
FOKUS VESTI: Vaša nova knjiga „Usana dah“ kruna je i završnica jedne emotivne trilogije. To delo nije samo zbirka, već svojevrsni vodič i brevijer u kojem se prepliću poezija i mudra proza. Kako je izgledao taj put oblikovanja sopstvenog književnog, ali pre svega duhovnog identiteta?
SLAVICA MINIĆ CATIĆ: Za mene je pisanje proces duhovnog umivanja. Dok stvaram, inspirisana sam samim životom – svim onim usponima i padovima koje svako od nas prolazi, iako se o njima često ćuti. Želela sam da svoje iskustvo, sva svoja ateriranja i ponovna uzdizanja, uobličim u formu u kojoj će čitaoci moći da pronađu sebe. Biću neizmerno srećna ako ova knjiga nekome posluži kao uteha i podsetnik da, koliko god puta da padnemo, uvek imamo pravo da ustanemo, otresemo prašinu sa duše i nastavimo dalje sa osmehom.
FOKUS VESTI: Često ističete, sa dubokim smirenjem, da ste vi samo instrument, pero kroz koje Gospod piše. Koliko je oslobađajuće prepustiti svoj talenat nečem višem i stvarati iz te unutrašnje tišine?
SLAVICA MINIĆ CATIĆ: To zaista nije samo floskula, već istina koju duboko živim. Smatram da sam blagoslovena lepom pisanom rečju i taj dar doživljavam kao svoju misiju. Dok neki ljudi posežu za različitim sedativima kako bi umirili svoj nemir, ja taj duhovni nektar prosipam na papir. Moja duša tada diše. Kada prepustite vođstvo nečem višem, ne stvarate da biste se dokazivali, već da biste lečili – prvenstveno sebe, a onda, nadam se, i one koji te stihove čitaju.
FOKUS VESTI: Lepota vašeg stvaralaštva ne ogleda se samo u rečima, već i u delima. Vaš humanitarni rad, posebno kroz Kolo srpskih sestara, nerazdvojan je deo vašeg bića. Da li je poezija potpuna tek kada se pretoči u dobrotu prema drugima?
SLAVICA MINIĆ CATIĆ: Sve je to pitanje prirodne ravnoteže između davanja i primanja. Ako sam već dobila blagoslov da pišem i priliku da kroz svoje knjige upoznajem svet, onda je jedino ispravno da deo te blagodeti vratim. Kroz Kolo srpskih sestara u Kragujevcu, trudim se da dam svoj skromni doprinos, bilo da je reč o lečenju nekog deteta ili podršci radu samog udruženja. Verujem da ljubav mora da kruži; ne možemo samo očekivati da nam se nešto da, moramo pronaći ljubav u sebi i nesebično je deliti. Tek tada je krug zatvoren.
FOKUS VESTI: Vaše knjige putuju od Trebinja i Gacka, preko Stokholma, Budimpešte, Beča i Pariza. Kada se utišaju promocije, kakvi su odjeci onih do kojih vaša umetnost stigne? Kako stihovi pronalaze put do njihove intime?
SLAVICA MINIĆ CATIĆ: Najveća radost mi je kada čujem da su stihovi nekoga ohrabrili ili utešili. Pesma je živa stvar; ja je napišem na jedan način, ali svaki čitalac je upije kroz prizmu svog iskustva. Kada mi kažu: „Kao da ste pisali o meni“, znam da je pesma ispunila svoju svrhu. U ovom vremenu, koje ponekad zna da bude mračno i otuđeno, trudim se da nosim svetlost u sebi. Svi mi treba da budemo poput malih svetiljki, da palimo svetlo jedni drugima, da negujemo empatiju i budimo ono najlepše u ljudima.
FOKUS VESTI: Umetnost ruši sve granice, pa je tako vaša umetnička vizija postala most između vašeg grada i legende našeg glumišta, Bate Živojinovića. Kako se rodila ta emotivna priča koja je prerasla u lepo prijateljstvo sa njegovom porodicom?
SLAVICA MINIĆ CATIĆ: Sve je počelo jednim divnim susretom na Sajmu knjiga u Beogradu, na tom velikom stecištu pisane reči, gde sam upoznala Batinog sina. Kroz razgovor smo došli do izložbe koja se tada organizovala u čast njegovog oca. Saznavši da izložba još nije gostovala u Kragujevcu, rodila se ideja da povežemo Šumadiju sa našim velikanom. Napisala sam pesmu posvećenu Bati, koja je štampana uz njegovu sliku i deljena posetiocima tokom izložbe u Istorijskom arhivu Šumadije. Bio je to moj skromni doprinos čuvanju sećanja na njega. Iz tog gesta rodilo se jedno toplo prijateljstvo sa porodicom Živojinović, što mi je samo potvrdilo da umetnost zaista nema granice i da nastavlja da živi kroz sve nas.
Slavici Minić Catić neizmerno zahvaljujemo na ovom toplom i nadahnutom razgovoru. Njena poezija, baš kao i njen život, podseća nas da je ljubav jedina sila koja istinski isceljuje, a da su reči tu samo da nam osvetle put i ugreju dušu. Sa nestrpljenjem očekujemo njenu četvrtu knjigu, sigurni da će nam doneti još mnogo duhovnih nektara, vedrine i plemenitih pouka.
Autor intervjua: Dejan GRUJIĆ
FOTO:Slavica MINIĆ CATIĆ