A kasači samo dudole po Smajcu!
Kada su se drugog avgusta ove godine na Selevačkom hipodromu “Smajac ” okupili posetioci, malo ko je od njih će znao da su se prve trke u Selevcu održale 11. septembra 1983 godine. Još manje je njih koji znaju da je prvi pobednik na Smajcu bio Mića Jelić iz Vodica sa Vaskom. Kao igla u senu, tako su se toga drugog avgusta mogli pronaći oni koji su i gledali te prve trke. Ali zato puno Selevčana zna da je tog prvog trkačkog sastanka u Selevcu pobedila kasačka legenda Pomoravlja, čuveni Largos iz Saraoraca sa svojim vlasnikom Dušanom Gojkovićem poznatijim kao Brka. Ova pobeda Largosa i pored “fore” od osamdeset metara je toliko puta prepričavana u Selevcu da je doprinela da su već sledeće godine Selevčani kupili deset rasnih kasača. I tako je sve počelo.
Ako pronađete nekog ko je drugog avgusta bio i na prvim i na poslednjim trkama u Selevcu i u ovih više od četrdeset godina propustio samo poneku trku, on bi vam mogao ispričati bezbroj priča o Selevcu, Selevčanima, Smajcu, konjima koji kako ima običaj legenda selevačkog kasa, Ljupče Nevenikić da kaže, “samo dudole ” kada tutnje po stazi, o ljudima, srećnim pobednicima, suzama radosnicama, nesrećama tokom trke, greškama sudija i ko zna još o čemu. Možda bi pre nego što bi otpočeo da pripoveda, malo zastao, zamislio se, oslušnuo kao da čuje glasove, zagledao se u nepoznato kao da mu se slike telegfrafski smenjuj kao na filmskoj traci i otpočeo svoju priču o životu. Da o životu, jer sve ono što se dešavalo oko Smajce je život. Lep život. Nekima, često i jedini, gde su konji “sve i sva.”Jedna od tih neispričanih priča bi mogla i ovako da zvuči…
Ljupče je predložio, sedeći na stepenicama ispred seoske ambulante da se održe trke… Beli, Ljupče i Doktor pokrenuli priču o trkama u selu… Dragiša direktor zadruge obećao pare i Smajac da se naprave trke posle žetve… Hipodrom obeležili Ljupče, Beli, Šiško, Džona, Ljubiša Gedža, Preša, Rajče, Dragan i Gaja Džolini, Brana Ranđić i sin Zoran, Doktor, a najmalđi bio Sale Gajić, a da, predhodno ga vrengijama omeđili, a posle traktorskim plugom opisali…Statut napravio Žika iz fudbalskog kluba bez zamerke…Prve trke na Smajcu 11. septembra 1983 godine, a naroda, pa svi se iznenadili… Bogam bilo i dobrih konja….Prvo pobedili Vaska i Mića Gigin iz Vodica. Largos i Brka sve prešišali pa se posle pobede Brka našao na ramenima navijača…Jedan klinac toliko pričao o Largosu da ga Selevčani prozvali Ćira Largos…Posle se trkali na Smajcu na Svetog Iliju i na Usekovanje 11. septombra… A zadruga i njeni ljudi Ljuba, Milorad, Vlaja i ostala družina zalegla domaćinski, pa pravili trke, najbolje od svih seoskih klubova u celoj tadašnjoj Jugoslaviji… Bili mnogo jaki…E to su bile trke…Ne znaš šta je bolje, da l’ konji, džokeji, da l’ mlade što dolože da pokažu nove aljine, da l’ pivo i špricer pod šatrom, a o pečenju i da se ne pripoveda…A Selevčani domaćini, di ćeš bolji. Sve dočekuju i pričekuju goste k’o samog kuma, goste ih po kućama…
Kod Belog dolaziom Paja i Miletićani, pa Jambega, pa mu Albe bio drug da ne može biti veći… Kod Ljupčeta svraćao Svetislav iz Pačira sa Draganom iz Konjičke Revije… Čika Rajko Maričić gostio Mihu Kovačića iz Maribora nekoliko dana…Voja sa Milovankom bio kod Ljupčeta… Kod Milana bio Laslo…Pa dolazile i komšije, rođaci i prijatelji iz Azanje, Krsne, Drugovca, iz bliza i izdaleka, nema ko nije… Domaćice se razletele pa svašta na astalimi, pa i od ptice mleka poneka zgotovi…Pobednicima cveće, pehari i novci na ruke i to Bogami bivala prva nagrada i više od hiljdu maraka, a posle bilo i za muzikante i pevačice, jeće i piće, a ne ko ovo danas novce preko računa, pa moraš pivo i pepsi koka kolu od kuće da nosiš… Milan prvi put pobredio sa Melinom i obradovao oca Stojadinam i mamu Rumenu… Dule od Cokini sa Miramar dizo na noge Bograđane na Carevoj Ćupriji…. Panti Haron pobego sa staze u Lozoviku pa ga vratili ponovo na stazu, a on za inat drugima pobedio. Bata Cvetu na trke nosio traktorom i prikolicom da joj ne bude za letnjih dana vruće, al opet pobedila i u Beogradu… Mišu Dzineta proslavila Kanavola…Ljupče pobeđivao sa mnogima, kad god mu bilo zgodno, a najviše sa Gromiškom, čak šesnaet puta…Mile i Cirano nepobedivi na Smajcu… Reka na kraju vozio Papgena i bio četvcrti…Čarli imao odjednom šest konja i štale kao na Bečkom hipodromu… Jovica od Jakšića jednom sa dva konja bio u placu…Kad se pojavi Milan Mikicin sa Rokapinom svi strepe od njene oštrine, a njegov Rade morao čak u Leskovac da ide po pobedu… Dejan Cokin baš dobro zaprašio vojvođane u Subotici… Aringo Belog Midinog je uvek bio u placu, a njegov Saša je u svojoj prvoj trci izvezao baš tog Aringa i bio drugi…Pantin je jednom u klupskoj trci sve potukao i pobedio i Ljupčeta i Milana, i Mišu Dzineta… Doktorova Laža tri puta startovala, jednomm bila poslednja, a dva puta je diskvalifikovali, ali ona oždrebila Šagora i eno je još uvek kraj Košarne na livadi sitni 29. godinu… Minda sa Silverom prvi od Selevčana pobedio na Smajcu i radost selevčana nikad veća… Lazina Osvetnica pobedila na prvenstvu države… Darko trenirao Karga u jabukara, pregazio fotografa, pa opet pobedio na prvenstvu Srbije. Srđa “kupio” znanje po Evropi pa sada trenira kasasče i pobeđuje. Još samo Miletov Nemanja da pronađe pravo grlo pa i on da stane rame uz rame sa ostalima… Okonjarili se nedavno i Vlada od Šepšinaca i Prle. Uskoro će i Ilija “oteti” Dejanu kajase i poleteti po Smajcu… Bilo još konja ali se ne sećam, memorija sećanja otkazuje kako dani odmiču.
Mnogi se uključili i pomagali… Firmke davale novac, Opština i borci pomagali…Direktori i ostali zvani i nezvani dolazi na ručkove. Para uvek bilo dok kriza nije zajašila naopako, pa se posle bratija snalazila kako zna i ume, ali uvek nekako namicali za trke… Ljuba dočekivao viđenije goste, Brana običan svet, a Doktor trkače sa konjima …Vlaja bio Katica za sve, pa sa Šljapom i padobrance dovodio…Avioni bacali plakata da će trke da budu u Selevcu… Cole preko novina hvalio Selevačke trke i Selevčane do nebesa, nekad i preterivao…Čika Blaga pomagao da nam neki ne smetaju…Milorad pripremao stazu, pa kad je stigao Paja Crnković iz „Lemeša“ uzviknuo: Pa vi će te pobediti i Adu, a nama milo, pa se ponosimo i ako je nismo pobedili…
Ej ljudi na tom Selevačkom Smajcu pevala i Lepa Brena, čujete li pevala Brena i sa njom onaj iz Granda Sale. Bila lepa nisi mogao da geldaš od lepote, a noge najlepše… Jednom Milicioneri preskakali prepone… Brana ratovapo sa publikom i onim što karte naplaćuju, jer oće neki dinar da maznu… Jednom nećete verovati prodali pet hiljada ulaznica, a hipodrom razgrađen… Automobile parkirali od hipodroma do Drakčetove i Vajićeve kafane… Jednom gledaoci napravili krug oko cele staze… Graja probudila pospalog zeca, a on od straha jurio po detelini dok nije nekima krozu noge pobegao u kukuruze… Prva žena kojam se trkala na Smajcu bila Subotičanka Jasna Francišković koja je sa Dalfom stigla četvta u brzoj partiji… Prva od žena koja je pobedila u Selevcu bila komšinica iz Azanje, Dušica Janjić, a posle se trkala na prvenstvu Srbije za žene… Održana i prva zvanična trka u Srbiji u kojoj su vozači bili samo ženje…Bilo svega, ko be se sve setio, ko što rekao pamet izdaje…
A konja i kočijaša oda svud, od Subotice pa do Leskovca… jednomm bio neki Slovenac zvao se Miha pa pobedio u “Brigadi” sa Karlo Frostom, a prelazni pehar uredno sledeće godine vratio poštom čak iz Maribora… Po Smajc se trkao i Ivica sa Palića sa Jugoslovenskim rekorderom Lahorom, pa Voja sa Milovankom, Svetislav dao Trimera Ljupčetu da vozi, Simica se provozao sa Galaktikom…Dule iz Bečeja umalo da pobedi sa Inom…Bio i Vukov Ivan Dugački, pa iz Elemira doša sa Unionom Rada…Strit Price i čika Ilija pobedili, a on brz ko struja…Beograđani predvođeni dr Jovom obavezno stizali u Selevac pa pobeđivao Vlada, Marko pa onaj Azanjski zet Gojko, Boža i Ješići retko kad omašili. Od Banaćana dolazili Pera iz Kozjaka, Saša i Živa iz Dolava, a Mirko sudio, Čika Ilija iz Gaja i njegov Miki, Spasa iz Pančeva, Saša i Sloba čak od Vršca i Njihov komšija Bogdan stizao sa Namurom, Krsta i njegovi iz Starčeva… Bez Gorana i Zdravko iz Starčeva nisu mogle trke da prođu…Iz Omoljioce pristizali Sava i Mile…Dok se trkao i Branko iz Crepaje bio gost. Trke redovno gledao i sa sudijama se raspravljao Boža Grga iz Omoljice…
Od Srbijanaca trke nisu propuštali Braća Simići i otac Beli, pa Ljuba, sin mu Dragan i unuk Marko iz Velikog Sela, dolazili redvno ko na slavu Saša Kelja, Novica Gudžuman, Žile Kuca, Drakče iz Jovanovca dok je mogao, Milan iz Mrčajevaca kad mu odgovaralo…Sa muškima se trkala i katarinan iz Baničine… Selevčani voleli kada se na stazi pojavi Kače i Ero B…Bez Maksići iz Lotovika koliko god ih ima, ništa nije moglo proći, a ima ih sa Julinima podosta, punili veliki kamin konjima pa pravo u Selevacm ko na litiju. Toma Čičica iz Vodica nije mogao bez Selevca, pa i pobeđivao. Voleli Selevac i voleli da se trkaju po Smajcu: Žuća iz Lugavčine, Bogdanovići iz Miloševca, Dragan Petrović iz Lozovika, Stevčići Dragan Živa i Miroljub iz Žabara, pa Leskovčani Jova sarač zvani Tropalanka,Vlada, Žika, Kokan, Mlađi Pejić i Daka… Bez Tasića se ne mogu zamisliti trke u Selevcu. Cerovčani, Milan pa braća Zoran Živojinović i Zoran Petrović , Mali Savić se napobeđivali do mile volje … Paja iz Miletića pobedio sa Patrikom, a gazda Ivica poželeo da ne vrati veliki pehar od metra, sviđao mu se i lepo bi čučao u regalu… Vozili dvoprege Pišta Bači iz Čantavira, Alojzije i Paja iz Miletića, a dobro se pokazao i Dragan iz Žabar…Trkali se u dvopregu i Carina i Titokzat, e ti su bili najbolji u državi. Startove puštao Žikić iz Plane što imo Jarda, a pomagali mu braća Dudini i Nebojša… Sudija na cilju bio fudbalska legenda Selevca Drćko… Predsednici bili Ljuba skoro dvadeset godina, pa Janojlić, Novica, Srba, neki Živanić iz Vlaškog Dola se dobro pokazao, pa Bole, Milorad i još neki pre i posle Laze… Laza trčao iz inostransva i za dan sam pravio trke…Kad je kriza zagospodarila trke su spašavsali Miša i Peda, Dejan Spektar, Radoslav što seče građu… Ima toga još za celu knjigu…Možda je neko i napiše, ima materijala i za dve samo izgleda nema ko. A priča ima i biće ih…
Baš zato kažem da četrdeset i još neka godina kako radi klub nije ni mnogo ni malo. Selevčani su uspeli da kako tako očuvaju svoj klub za sve ove godine. Bilo je svakako. Kao u i svakoj kući. Malo lepo, malo preko, malo ovako, malo onako. Durili smo se nekada kao neka mlada. Nisu nam odgovarale propozicije. Bila nam kratka, pa onda i dugačka staza. O startnom broju i da ne govorimo. Plašili smo se protivnika. Nisu nam odgovarale sudije. Poručiva smo ih čak iz Vojvodine. Ljutilio se jedni na druge. Pomagali se svaki put kada smo bili u nevolji. Okupljali se na hipodromu, na sednicama , na skupštinama , uz pivo, pečeno prase, ljubili se posle pobede, čestitali uz stisak ruke na pobedi, nekada uz osmeh, punog srca, nekada kiselo i kroz zube. Voleli se , patili, smejali se, pravili šale, pomagali pri potkivanju, davali poslednje eksere, zajmili jedni drugima gume, oglavnike, ajzeršonere, čekove, slamu, zob kada zagusti, potkivali tarabašima kada nije bilo mekanih švedskih eksera, topili žito umesto zobi, zajmili točkove, gikove, korbače, kacige, prikolice, sedali na sulke jedni umesto drugih, pobeđivali, bili poslednji, krišom plakali, ljutili se na sebe i druge… nismo razgovarali, pa se mirili, pa opet ljutili, pa išli jedni drugima na slave, svadbe, veselja, ispraćaje u vojsku, navijali jedni za druge, podizali pobednike na ramena i slikali se za sva vremena, pravili izložbe…Sve je to bila istorija…neke stvari smo zaboravili, nekih se sećamo, nekih uz osmeh, nekih kroz suze koje niko ne vidi…neke bi hteli da zaboravimo, pogotovo poraze, izgubljene trke, neke propuste u organizaciji ne možemo zaboraviti…Gradili smo prvo zemljnu stazu uz pomoć vrengija, traktora, plugova, tanjirača, svi zajedno, sa čelnim ljudima Selevca ukopavali stubove za prve trke… Tutnjali su Selevcom danima “Cetrini’’veliki šleperi koji su nosili kamen iz željerzare kada smo nasipali stazi, pa nasuli belu rezlu, belila se staza kao da smo deset vagona kokica posuli… dolazile Palanačke inspekcije, pa ništa. Napravili tribinu za 500 duša.. Svi predsednici su bili posvećeni klubu. Znali su kako da se ophode sa članovima kluba koji su često imali nerealne zahteve. Nekada su se privoleli željama pojedinaca, a nekada su Bogami i zatezali i bilo je kako oni kažu. I gle čuda uvek je bilo dobro. Imali su uvek dobre saradnike. Ljude koji su znali da je svako važan u pripremi trka. Znali smo svi da jedan ne može ništa, a kada svi uradimo po malo , možemo mnogo i sve što poželimo. U Selevcu što bi rekao Đoka Balašević rastu neki novi konjarski klinci…Mangupi se okupili i po treći put obnovili klub…Nekad se zvao Zadrugar jer zadruga gurala novce, pa Selevac, a sada su Selevački kasači… Verujem ovim mladima, Goranu, Pantinom, Cokinom, Srđi, Milanu Miše Lolonog, Đoletu Docinom i još će se neko opelcovati i Selevac će se vratiti na put stare slave, kao u vreme kada su planirali de se u Selevcu trči derbi… Voleo bih da me Gospod poživi pa da dočekam opet osam trka na Smajcu i nagrade barem kao pre neku godinu u Plani. Daće Bog, a i dobri ljudi. Potrudiće se i Selevčani da ono što je počelo pre četrdeset godina, da se ne prekine, da se trke održavaju bar jednom godišnje, da se sve male i velike priče o trkama, o selevačkim konjima i njihovim gazdama i vozačima ne zaborave, da se sačuvaju za naredne generacije i da se o trkama, kasačima, o selevačkim vozačima još puno i nadugačko pripoveda kada se ljudi okupe na slavama, litijama, rođendanima. A mlađarija da sluša otvorenih očiju i usta i da požele da budu još bolji od starih majstora i da priču o Selevcu , Slevčanima, o našim konjima pronose širom Srbije i po celom svetu gde god se konji trkali. A mi Selevčani da se ponosimo, a drugi da nam zavide.
Moji Selevčani, sretno Vam bilo čega god se dohvatili i što god radili, vajdu imali! Valjani i čestiti bili svuda i na svakom mestu i u dobru i zlu.
Selevčani živi bili pa se složili i sve nevolje pobedili, trke pravili, na trke odlazili, na trkama pobeđivali, pobedi se radovali u zdravlju i veselju je slavili!
Samo Sloga Selevčane Spasava! ŽIVELI!
Tekst: Bogdan BELJANSKI
Foto: Bogdan BELJANSKI