Čikoš (mađ. csikós) je mnogo više od običnog pastira on je jedan od najprepoznatljivijih simbola mađarske tradicije, kulture i prerijskog života na pusti (Puszta). Izvorno, reč označava konjanika i čuvara stada konja (ždrebaca).
Ako su za Ameriku kauboji, a za Argentinu gaučosi, za Mađarsku su to čikoši.
Čikoši potiču iz regije Hortobađ (velike mađarske ravnice). Vekovima su živeli polunomadskim životom, provodeći veći deo godine na otvorenom neboderu puste, čuvajući ogromna stada konja.
Razvili su gotovo simbiotsku vezu sasvojim konjima, uglavnom rase nonius (snažni, izdržljivi, najčešće vrani ili dorati konji). Zbog surovog života u divljini, čikoši su morali biti vrhunske atlete, neverovatno spretni i hrabri.
Ono što čikoša odmah izdvaja iz gomile jeste njegova tradicionalna, plava oprema:
Kek šemiž (Kék ing): Široka, svetlo plavala nena košulja. Plava boja je istorijski bila stvar prestiža, ali i praktičnosti (insekti je manje napadaju).
Gaća (Gatya): Neverovatno široke plave ili bele pantalone koje iz daljine izgledaju kao suknja. Ova širina omogućava slobodu pokreta i hlađenje tokom vrelih letnjih dana u ravnici.
Šešir (Kalap): Crni šešir sa širokim obodom, često ukrašen perom ždrala ili neke druge ptice, što je označavalo status konjanika.
Čizme: Duboke, crne kožne čizm ekoje su bile obavezan deo opreme.
Čikoši su svetski poznati po svojim konjičkim veštinama, koje su prvobitno služile u praktične i vojne svrhe, a danas su deo spektakularnih predstava za turiste u Hortobađu:
„Mađarska pošta” (Puszta-ötös): Ovo je njiho vnajpoznatiji trik. Čikoš stoji na leđima dva zadnja konja (jednom nogom na jednom, drugom na drugom) i galopira velikom brzinom upravljajući sa još tri konja ispred sebe (ukupno pet, mada neki izvode ovo is a 7, 9 ili više konja).
Sleganje konja: Čikoši mogu da nateraju svog konja da legne na komandu i ostane potpuno miran. Ova veština je nastala u vreme ratova, kako bi se konjanik i konj sakrili u niskoj travi puste od neprijatelja ili izbegli metke.
Sedenje na konju u sedećem položaju: Takođe veština vezana za dresuru i apsolutno poverenje između životinje i čoveka.
Čikoš retko koristi mamuze ili klasične uzde za kažnjavanje konja. Njegov glavni alat je karikaš (karikásostor) – dugački, bogato ukrašeni kožni bič sa kratkim drvenim rukohvatom.
Ovaj bič se ne koristi za udaranje životinja. Čikoši njime rukuju tako vešto da proizvode zvuk nalik pucnju iz pištolja (probijanje zvučnog zida vrhom biča). Tim zvukom oni usmeravaju stado, teraju predatore ili komunicirajuna daljinu.
Danas, kada su stada konja uglavnom ograđena, tradicionalna uloga čikoša je gotovo nestala u praktičnom smislu. Međutim, država Mađarska iNacionalni park Hortobađ (koji je pod zaštitom UNESCO-a) čuvaju ovu tradiciju kao kulturno blago.Čikoši danas rade na očuvanju genetike starih rasa konja, a njihove predstave privlače hiljade turista iz celog sveta koji dolaze da vide poslednje prave konjanike evropske prerije.
Tekst: FOKUS Vesti
Foto: Pixabay