U Srbiji je po 4. put u njenoj istoriji, uvedeno vanredno stanje. Opaka bolest, koja je zahvatila većinu država u svetu, ni nas nije mogla da zaobiđe, pa je podmuklo zakucala na naša vrata i vrtoglavom brzinom okrenula naše živote za 180 stepeni. Mere su preduzete i donesene, da li su one opravdane i odovarajuće, blage ili pak stroge, ostavićemo stručnim licima i medicinskim radnicima na procenu, naše je da ih poštujemo, pridržavamo se saveta, da bi zajedno i za što kraće vreme uspeli da pobedimo ovog neprijatelja.
Jedna od mera, verovatno i najstrožija, je takozvani „policijski čas“, gde je našim građanima, ali i ljudima koji borave na teritoriji naše republike vremenski ograničeno kretanje po ulicama i javnim površinama, a svako kršenje ove mere, će se strogo sankcionisati. Veliki broj ljudi poštuje ovu odluku vlade, ali ima i izuzetaka,šta više, da li se to napolju nešto neometano odigrava, dok smo mi zatvoreni po kućama, radi naše bezbednosti.
Kako je moguće, da se za vreme zabrane kretanja, organizuje masovan transport ilegalnih imigranata preko teritorije naše zemlje? Internet su preplavili snimci gde doslovno u konvojima, puni kombiji i autobusi, pod pratnjom policije transportuju gorenavedene, ali gde? Do drugih granica? Tamo odakle su došli? Na nama nepoznato mesto? U prihvatne centre?
Odakle i zašto se grade prihvatni centri za Sirijce, Pakistance, Iračane i druge? Ako smo odjednom, preko noći, rešili da se kao država bavimo masovnim humanitarnim radom, zašto nismo zbrinuli naše beskućnike, pun ih je centar prestonice, jel za njih nema mesta i ne postoje prihvatni centri? Ili je pak nešto drugo u pitanju i ima neko preči i bitniji, za našu državu, od njenog naroda.
Za koga gradimo prihvatne centre? Da li je srpski narod svestan koja opasnost nam sa njima dolazi? Nedavno, u jednom danu, imali smo dva masovna sukoba u Obrenovcu i Krnjači, u samo jednom danu! Intervenisala je policija, a silu je upotrebila i vojska. Postavlja se pitanje, koliko su to jadni i izmučeni ljudi, kada zbog njihovog ponašanja moraju masovno da reaguju organi reda? Logično razmišljanje bi nas dovelo do zaključka da „izbeglica“ koja beži od rata, vojsku u životu ne bi htela više da vidi, jer je od iste i pobegla, a ne da se sklanjaš od jedne, da bi hiljadama kilometara daleko od svoje kuće, pravio probleme i sukubljavao se sa vojskom druge zemlje (koja te je usput prihvatila i pružila ti koliko je u njenoj mogućnosti).
Zakon je isti za sve, nema povlastica i gledanja kroz prste, ili? Zašto se ne sankcionišu migranti koji se slobodno šetaju u vreme policijskog časa? Slobodno se kreću, neki su čak snimljeni kako igraju košarku na terenu. Njih pravda nije stigla, ali je zato stigla poljoprivrednika iz Silbaša koji se u vreme zabrane kretanja na traktoru vraćao iz atara. Za seljaka, poštenog, koji svojim mukotrpnim radom hrani kako sebe, tako ovu državu i sve nas, za njega je pravda dostižna, on i hiljade njemu sličnih zemljoradnika mogu biti sankcionisani, a tuđini koji ni po kom osnovu ne poštuju Republiku Srbiju i njene stanovnike, mogu da naprave malu „krivinu“. Isto tako, svi znaju da za vreme ovog „ludila“ u poslednje vreme, niko nije potrčao u radnju da kupi markiranu garderobu, obuću i tehniku, ne, pomama je nastala oko brašna, ulja, mesa i ostalih prehrambenih proizvoda. E to vam ne daju, ni fabrike, ni stranke, ni modni dizajneri, nego seljak, sa žuljevitim rukama i naboranim čelom. E on, on je potlačen i očigledno ima manja prava nego „tamnoputi gosti“.
Višestruko ponavljana priča da je Srbija samo „usputna stanica“ i mesto gde će se oni malo zadržavati, pada u vodu. Veliki deo evropskih zemalja shvata kakvu opasnost po njih predstavlja migrantska kriza (što opravdava činjenica da desničarske partije jačaju širom Evrope) i sada donose naredbu o zatvaranju granica, možda već kasno, ali je donose. Kada azilantima zatvore sve granične prelaze prema razvijenim zemljama Evropske unije (primer Hrvatske i Mađarske), kuda će oni? Posle toliko hiljada pređenih kilometara, sigurno neće nazad. Ne, ostaće ovde, a i šta im fali, kada naša vlast već isplanirano donosi odluke o njihovom naseljavanju, „podizanju nataliteta“ (samo znamo i sa kim bi da ga podižu, kada njihovih žena ovde nema), u planu su i poslovi za njih… Šta je jednom Pakistancu u čijoj domovini nemaju ni razvijen vodovod, boravak u Srbiji? Srbija je za njega premija i idealno mesto za život. A kada se oni nastane ovde, pitanje je vremena
kada meta za masovne sukobe i obračune neće biti drugi migranti, nego domaće stanovništvo.
Kod nas, za sada, to su pojedinačni napadi i uznemiravanje, ali ako se nešto ne preduzme i prestane da se od tog gorućeg problema okreće glava, na tome se neće zaustaviti. Uzećemo kao primer jedan događaj u Kelnu, kada je za noć oko 500 žena prijavilo seksualno uznemiravanje od strane migranata! Da li čekamo da se identična sitacija dogodi kod nas? Da li ih posle svih napada, uznemiravanja, tuča, uboda noževima, zagovaranja šerijata, silovanja itd.. možemo nazvati „nevine izbeglice“. Ko ima takav stav i hoće da ih tretira tako, neka slobodno otvori svoja vrata i sam ih primi kući, pa posle isto tako nek se sam brine za svoju bezbednost i bezbednost bližnjih. Prave izbeglice se sklanjaju na područje prve sigurne zone, ne gaze pola sveta da bi našli državu sa najvećim iznosom socijalne pomoći, prave izbeglice ne prave nasilne demonstracije! Prave izbeglice ne kradu, pljačkaju, napadju i siluju domicijalno stanovništvo! Prave izbeglice ne sakrivaju svoj identitet i ne bacaju pasoše u more! Prave izbeglice poštuju državu u kojoj borave, njen zakon i lokalno stanovništvo! Prave izbeglice nemaju identično ponašanje kao oni od kojih su „pobegli“! Postoje i mnogo gori slučajevi njihovog divljaštva i varvarstva, ali takav sadržaj je krajnje degutantno iznositi u javnost i zalaziti u detalje, jer se takvi postupci graniče sa samim ludilom sadizma.
Pa na kraju, da razgraničimo, ne može neko ko brine za svoju zemlju i narod, biti rasista, jer pre svega, migrant nije rasa, migrant je socijalni status. Ali tako je, ponavljam, danas ako svim srcem strepiš za sudbinu tvoje dece, makar iz ovog razloga, bivaš etiketiran pojmovima: fašista, rasista, ksenofob… Samo, da zbog tih istih, „ljudskih i moralnih veličina“, boraca za jednakost i prava, naš narod ne bude tlačen i nipodaštavan, od strane onih koji ovde ne pripadaju, dok se sve to pravda verskom i rasnom tolerancijom. Osvrnućemo se ka slučaju u Francuskoj, kada je tamnoputi muškarac, išamarao, na sred ulice belu devojku, jer nije bila zainteresovana za njegovo društvo, šamari su ispraćeni uz reči (parafraziram):“Mi sada posedujemo bele žene i polažemo pravo na njih!“. Takvi slučejevi su postali svakodnevnica, a šta bi bilo da je situacija obrnuta? Da je etnički Francuz (ili bilo koji belac), bio nasilan prema tamnoputoj devojci i govorio joj da on polaže pravo na nju i njoj slične, svima je jasno, da bi već imao debeli dosije za govor mržnje, rasnu diskriminaciju i da bi bio na služenju zatvroske kazne ravne za zločin ubistva ili silovanja. Nastavi li se ovako, istu sudbinu će doživljavati naše sestre, drugarice, devojke… I da li će onda Srbi ćutati? Da li čekamo da nam se servira sve ono što već sami možemo da vidimo da bi reagovali?
Mi ćemo poštovati mere vlade, svima nam je u interesu da iz ove borbe sa virusom izađemo kao pobednici, ali dok smo u samoizolaciji, možemo razmisliti, bar sad imamo vremena, šta se to dešava, kako onaj film glasi, ispred nama „širom zatvorenih očiju“.