Odmah da se razumemo, zapodevam svađu, džangrizav sam, unamćorisao sam se, sve mi smeta, imam utisak da su svi protiv mene, pogrešno razumem šalu, skačem kao oparen i imam dijagnozu – kriza srednjih godina. Jeste, šta se čudite? Prvo, neću da slavim rođendan. Šta tu ima da se slavi? Vrlo važno, ionako će da dođe pola onih koji mi se iza leđa smeju i govore kako sam omatorio i odrtavio.
Dolaze zbog torte, znam. Uh, sve se plašim da će nešto da mi kupe i da su srećni zbog mene. I ako kupe, biće to nešto kako će se oni pravdati „fore radi, iz fazona“ – neupotrebljivo, nepotrebno i neprimenjivo. Briga mene za njihove upaljače, kravate, priveske, futrole, seksi magazine u tvrdom povezu, viskije iz zalihe od prošle slave, ili tako nešto. Briga mene i za sneg. Šta sad tu ima da se euforiše, pao sneg, pa, vrlo važno. Još to čudo treba i da se čisti. Prvo ne znam gde mi je lopata i da li je imam.
A s druge strane, iako je imam što baš ja da čistim? Šta rade ovi mlađi od dvadeset godina? Samo gledaju u telefone i pišu po Fejsbuku kako je divan sneg i kako je najzad stigao. Eto vam ga, stigao vam je, sad se radujte dok čistite i uživajte. Svi ste zaludni, niko ništa ne radi.
Prosto, ostavite me na miru, hoću da tihujem. Neću da izađem napolje ni za živu glavu. Hoću, ali tek kad paradajz bude 30 dinara kilo. M, samo kad se naljutim, ima da dignem kredit na 30 godina, kupim kabriolet, pa lepo od Slavije do Albanije – svi da me vide.. Neću ni da radim, ionako su me zvali neki fini nepoznati ljudi iz jedne poznate stranke da mi kažu da samo kažem „hoću“, i odmah prelazim na bolje jasle. Evo kažem, hoću, hoću, hoću. Čujete li me? Doduše, znaju oni da ja i kad hoću – neću. Kažem vam, kriza sređih godina, sve mi je oprošteno. Ne znam šta mi je jutros bilo da ustanem dobro raspoložen i vedar uprkos vejavici koja samo što nije stala. Opet, kriza srednjih godina. Oprostite.