U zaostavštini Ludviga van Betovena koja se čuva u njegovom muzeju u Beču, jedno pismo privlači neobičnu pažnju. Slavni kompozitor ga je primio u Bonu, još u doba dok je bio samo mladi dvorski muzičar, a stiglo mu je iz sremačkog sela Golubinci, nadomak Stare Pazove.
Osim redova ispisanih sitnim, ženskim rukopisom prepunih ljubavi i žudnje, nacrtan je i crtež u kome je objašnjeno kako da najlakše stigne do sremske ravnice i dvorca Šlos. Žanet Hontor, supruga kapetana Karla fon Greta i pošiljalac ovog pisma, očito, nadala se da bi njena jedina i najveća ljubav mogla barem jednom da prevali hiljadu i po kilometara i poseti je u njenom domu, prepunom samoće i potištenosti. Teško je reći da li je čuveni kompozitor ikada iskoristio poslatu skicu i krišom stigao do njenih odaja, ali je izvesno da je ljubav bila obostrana. Bili su vršnjaci, oboje rođeni 1770. godine, a zaljubili su se u najranijoj mladosti. Nažalost, iako iskrena i jaka, ljubav je bila kratka. Željom njenih roditelja, Žanet je udata za znatno bogatijeg i uglednijeg plemića, gardijskog kapetana, a mladom muzičaru preostalo je samo da očajava.
Međutim, do pravog emotivnog sloma došlo je tek kada se Žanet sa suprugom odselila u najudaljeniju pokrajinu Austrijskog carstva – Vojvodinu. Kapetan Fon Gret dobio je prekomandu na samoj granici carstva i smešten je u Golubincima, u dvorcu Šlos. Upravo odavde krenula je i tajna ljubavna prepiska koja je trajala godina. Sve dok vreme i daljina nisu učinili svoje.