Mrgud: Užas promiskuiteta

Zašto je švaleracija dobra? Jednostavno, nekog upoznaš, zaljubiš se i vremenom odljubiš, pozdraviš se i ćao, zdravo! Nažalost, ja se nisam švalerisao, ja sam se ženio. Zvanično tri puta, nezvanično malo češće! Te venčanje u opštini, te u crkvi, te u opštini, te u crkvi… A onda u nazad – razvod u opštini, pa razvod u crkvi… I uvek bi moje bilo samo da pristanem, klimnem glavom i platim taksu. Naplaćao sam se tih taksi, čini mi se, čitav život bih mogao da se vozim taksijem.

 

Najteže mi padaju godišnjice. Ne dao Bog da zaboravim kada mi je žena rođena, pa onda kada smo se upoznali a kad poljubili, kad smo se verili a kad venčali… A tih je datuma više nego posnih dana u godini, pa još kada mi se izmešaju oni stari s ovim novim, aktuelnim kalendarom, vazda bi ispao neki džumbus u kući.

 

Bivše žene su mi, hvala Bogu, nikad bolje. Kako koja ode, tako se prolepša i procveta, kao da je iz kaveza pobegla. Svaka se ponovo udala i s njima sam dobio i njihove muževe. Oslovljavam ih sa „’de si, zete“, pristojni su i normalni, katkad se vidimo i uvek im se na nečemu zahvalim. Oni meni retko.

 

Srećni ljudi uz ženu dobiju barem jednu svastiku. Ja sam dobijao isključivo tašte, neka su mi žive i zdrave, vrag ih odneo. I mnogobrojnu rodbinu. I danas ih srećem po gradu, prepoznajem ih i pokušavam da identifikujem. Dal’ono beše teča moje druge žene? Neće biti, više liči na ujku one prve. A opet, ko zna? Možda je i neki aktuelni strika koga još nisam stigao da memorišem.

 

Sa svakom ženom dobijao sam i decu, ponekad našu, češće samo njihovu. A dece nikad dosta. Kada im svima u crkvi upalim sveće za zdravlje obično se oglasi i protivpožarni alarm. S njima se nisam razvodio. I dalje me zovu i oslovljavaju s čika Vlada, kao da sam republička Vlada s neograničenim budžetom, a ne obični, odskora nezaposleni Vlada. Ali, dobro… Kažu da na deci ne valja štedeti.

 

Mahom su lepo vaspitana i pristojna deca. Recimo, Raša… To je jedan prispeli momčić od dvadesetak leta koga sam dobio uz treću ženu pre četiri godine. Zavoleo me je kao oca rođenog i veoma je uviđajan. Brzo uvidi šta me nervira i onda samo to radi. Recimo, obrije pola glave i ostavi onu krestu povr’ svega, od čega posle kukuričem na sav glas. Ja, ne on. On se samo zabavlja. Ili, na primer, Tijana (druga ćerka iz drugog braka koja mi se rodila kad je već imala četiri godine). Kaže da je ljubav prema pisanoj reči nasledila od mene. Toliko voli da piše je da je već ispisala (istetovirala) čitavu ruku s imenom prvog dečka. Bude li svakog tako zabeležila, uskoro ću je čitati kao Politikin zabavnik.

 

Moja biološka deca čitaju samo mene. I veoma su mi korisna. Recimo, Isidora… Ona mi služi kao kalendar. Kad god dođe da me obiđe, da me pita kako sam i dal’ mi nešto, nedajbože, treba, znam da je petnaesti u mesecu. Pre i posle toga ne mogu da je uhvatim ni za glavu ni za rep. Ili Jovana, starija ćerka. Iako godinama živi u inostrastvu gde je uveliko priznata kao bankarski stručnjak, nije me zaboravila. I danas koristi svaku priliku da mi proveri rast domaćeg bruto proizvoda i trudi se da ga svede na razumnu meru. Naposletku, ispade da mi je najdraži Đole. Njega sam dobio tek kada mi se prva žena drugi put udala. Žao mi je što ga retko viđam. Ili baš i nije?

I zašto vam sada pričam sve ovo? Eh, da… Nedavno me je pozvao bivši muž moje bivše žene. Sav unezveren me pita, kaže, zvao ga neki tip iz Valjeva, predstavio se kao prvi muž treće ženu drugog muža njegove prve žene, pa me pita da li, slučajno, znam o kome je reč. O, Santo Dio! Mislim se, idi čoveče bestraga, uzmi lepo papir, iscrtaj, pa sve lepo raščivijaj. Uostalom, šta on misli, pa čime se ja po vazdan bavim?

FOKUS Vesti

Vlada Arsić