Prvog septembra mene nisu prozvali. Nije me bilo na spisku upisanih učenika. Učiteljica koja mi se najviše dopala jer je imala divnu šarenu haljinu do poda, prelepo lice, i najdivniji glas, samo me je uhvatila za ruku, povela sa sobom, i smestila da sednem kraj nje.
Gledao sam sve učenike i bio ponosan što sedim, kao da sam ja učitelj. Mala četa plavih, riđih, i crnokosih pomalo nestašnih mališana činila mi se potpuno stranom i odmah sam bio ubeđen da sam iznad njih, čim mene učiteljica drži kraj sebe. Nije bilo nikakve priredbe, odmah smo imali prvi čas, srpskohrvatskog jezika. Učiteljica je objasnila da smo eksperimentalno odeljenje, da smo odabrani od strane pedagoga kao potpuno spremni za školu a da to znači da svi već znamo da računamo i pišemo.
Pitala je i mene da li znam da pišem i računam, ja sam rekao da znam. A nisam znao. Onda je ustala nacrtala pernicu, orman i sto i rekla da sami u sveske upišemo nazive predmeta koje vidimo na tabli. Ja nisam znao. Nije me grdila, samo je rekla da ću verovatno ići u neko drugo odeljenje. Bio sam šokiran. Kako, pa zar sada kad je sve krenulo bolje nego što sam očekivao? Otišao sam kući, rekao majci da mi odmah pokaže kako se piše i računa i da ako ne budem u „Duškinom odeljenju“ neću ni da idem u školu.
Ona je to ozbiljno shvatila, sutradan otišla da razreši nesporazum oko mog “nepostojanja” i zamolila da me zadrže u odeljenju gde sam već bio i tako je krenula moja ambicija. Brzo sam savladao pisanje, račun malo teže, ali učiteljica to nije zamerala, bio sam na takmičenjima iz lepog čitanja i pisanja radova, osvajao nagrade i tako, sve do dana današnjeg pamtim taj prvi dan koji je odredio moj budući odnos prema učenju. Ne znam kako bi si u sadašnjim uslovima sve navedeno bilo izvodljivo, a takođe ni da li se među sadašnjim učiteljima nalaze i oni koji umeju da probude ambiciju kod mališana, onu koja te drži celog života. Moja učiteljica je odavno otišla u penziju, živa je koliko znam, i srećan sam što je nisu zakačile reforme.