Krevet je najčešće bio poprište na kome su vođene odsutne bitke, posle čega je sve ostalo bila rutina. Ko nije pročitao „Pesmu nad pesmama“, nije se zadojio pravom, iskrenom poezijom! Teško da će neko uspeti da napiše lepše ljubavne stihove, jer danas ljubav postaje stvar rutine, a sve manje plod doživljenog čulnog sladostrašća.
„Pesmu nad pesmama“ je napisao Solomon, kralj Izraela, koji je vladao četrdeset godina. A onaj ko je napisao ovakvu pesmu, morao je da ima ogromno ljubavno iskustvo, jer je spisateljstvo uvek bilo plod mukotrpnog istraživačkog rada.
I pored toga što je sastavni deo Svetog pisma, ova pesma i danas raspaljuje maštu i budi usnula čula.
Ljudi iz crkve tvrde kako je opis ljubavnog zanosa u ovoj pesmi, ustvari, samo metafora koja govori o uzdignuću crkve kao institucije. Svako ima pravo na svoje mišljenje i tumačenje poezije, posebno danas kada živimo u demokratiji, što bi rekli naši savremeni pesnici, tvrdeći pritom kako je poeta čovek mimo sveta i zakona. Ipak, opis žene u ljubavnom žaru, i pored najbolje volje, nikako ne uspevam da spojim sa verskim ushićenjem.
I pored toga što je napisao pesmu, dakle bio tanana poetska duša, ne bi se moglo reći da je Solomon živeo izvan sveta i ljudskih malih i velikih vrlina, sitnih pakosti, tračarenja i neobuzdane strasti. Jer onaj ko je imao 700 žena i oko trista ljubavnica, nije mogao biti čovek sa neke druge planete. Ili je to upravo dokaz da je bio sa druge planete?
Solomonove žene su se ubrajale među najlepše žene Antike. U udžebenicima istorije ne piše, ali se čini da je Solomon pravio stalne izbore za mis tadašnjeg sveta, a pobednice su pravo sa takmičenja išle u njegov krevet. Istorija još nije otkrila svedoka koji je eventualno ležao ispod Solomonovog kreveta ili je bio zatvoren u ormanu i beležio ono što je njegov kralj radio i govorio u delikatnim trenucima. Čak nije zabeleženo ni jedno sladostrasno :“Ah…“.
Zato imamo pravo da sumnjamo da su sve kraljeve žene bile zadovoljne i zadovoljene njegovim ispunjvavanjem bračnih obaveza! Ako bi u pomoć pozvali matematiku, došli bismo do podataka da je svaku od svojih žena ili ljubavnica, posećivao hiljadupedesetog dana nakon prethodne posete! Smanjenje roka na čekanje bilo je moguće samo ako je Solomon uspevao da poseti dve žene u toku jedne noći. Zbog toga su liste čekanja, koje su bile okačene na vidnom mestu, bile neprecizne, pa je poseban službenik posle uvida u to kako je car proveo prethodnu noć, činio korekcije na listi. To je bio unosan posao, jer je službenik mogao da trguje, naplaćujući pomeranje na listi.
Da je u to vreme postojao kasetofon, traka sa snimljenim razgovorom njegovih žena sigurno bi danas dostigla vrednost koja se piše sa mnogo nula. Jer, kad nema muškarca, pomaže priča. A muškarac nikad ne može da smisli priču kakvu može da ispriča žena.
I šta vredi Solmonu što je imao toliko žena i što ih je skrivao od sveta? Sigurno je bio najveći rogonja svog vremena, jer je bio osudjen na to da ga žene varaju. U to vreme su se odsecale glave muškarcima koji bi brknuli u kraljev postelju. Zbog toga se muškarci i nisu trudili da isprave ovu veliku, pre svega, seksualnu nepravdu.
Pa, ko je to uzimao meru kraljevim lepoticama?
One same, naravno! U dugim noćima dok je kralj bio sa nekom od lepotica kojoj se te večeri osmehnula sreća, preostale su nalazile zadovoljstvo jedna u drugoj ili same u sebi. To ne piše u zapisima iz tog doba, ali je sasvim logično, posebno danas kada su pali gotovo svi tabui u seksu i kada se zna da je seks neophodan kao hrana ili voda.
Jer, ako su kraljevi imali lepe dečake sa kojima su se družili, zašto i kraljice nisu smele da se druže međusobno? To nije prevara voljenog kralja, već samo bazična, kako bi sportisti rekli – kondiciona priprema za odlučujuće mečeve koji se održavaju jednom u 1050 dana.
Za Solomona je vezana još jedna priča. Pošto je u to vreme zakonom bila propisana monogamija koju je kralj prekršio, Bog ga ja grdno kaznio. Solomon je i pored toliko žena i ljubavnica, nakon svakodnevnog napornog krevetskog rada, imao samo jednog sina.
Nema slika iz tog vremena koje bi svedočile da li je sin ličio na oca, što celoj priči daje oreol bajkovitosti.
Autor kolumne: Vanja BULIĆ
Foto: Privatna arhiva