Došao je dan prijema u bolnicu. Stižemo na šalter, predajem dokumentaciju, a mrgudna sestra( očito ponedeljak joj nije najmiliji dan) bez podizanja glave kaže:
– Bićete primljeni kad uplatite 12.000,oo dinara ( pre pet dana moj prijatelj za istu operaciju uplaćuje 15.000,oo din.)
-Zašto da uplatim i za šta? Ja sam od svoje osamnaeste godine dobrovoljni davalac krvi i ne plaćam.
-To ne važi ovde, draga gospođo. Nećete platiti samo bolnički dan koji staje 50,00 dinara. Ili uplatite ili nema prijema.
Ćerka odlazi da plati, a ja i pre nego što shvatam sve ovo i šta se događa, nađem se u nekoj vrsti ludačke košulje. teturam u prostoru – nije to zdrava slika. potezi i protiv potezi. Dobili smo samo traku – račun i ne znamo šta smo platili.
Odlazim na odeljenje i tu me sestra bombarduje papirima koja odmah moram potpisati. Gledam, čitam, a ono – sam si kriv ako na operaciji krene nešto loše. Toliko sam elastična da sam u stanju i sebe da sretnem iza čoška.
Po operaciji, vraćaju me na odeljenje, prikopčavaju na razne boce i bočice. Niko te ništa ne pita. Jedino stvarno ljubazne su spremačice koje moram pohvaliti jer održavaju odličnu higijenu.
Jedno jutro, dolazi mlada sestra i kaže:
– Ustajanje, zateži krevet brzo, dolazi vizita. Da napomenem, sve tri u sobi smo sveže operisane, jedva ustajemo, a ne da zatežemo krevet. Dobih asocijaciju:” kad magarac govori o drugim magarcima, mudrac sluša”.
Dolazi i dan kad idem kući. Ulazi jedna mlada sestra i važno i s visine poručuje:
– Da bi TI dali otpusnu listu, prvo neko mora na blagajnu da se vidi treba li još nešto uplatiti. Napokon, dobijam otpusnu listu, a ćerka me obaveštava da su nam vratili 4.000,oo dinara. Račun je p r a z a n i opet ne znamo ništa. Samo iznos! Da li je ta praznina -sama Ja? Ono što jesam, ono što nisam? Kako to da odgonetnem. Možete li vi?
Napokon sam kod kuće, ali za petnaest dana moram da se vratim na kontrolu, očekuju me novi izazovi… Ali o tome u nastavku ove moje bolničke sage.
Autor: Vladanka Cvetković
Foto: Privatna arhiva