Vratila sam se iz Banje i dalje sa bolovima i oteklinom ispod i iznad rane. Zovem sestru, fizijatra u penziji koja živi u inostranstvu i opisujem svoje probleme.
– Vlado, nije normalno da imaš posle dva ipo meseca otok i bolove. Javi se lekaru.
Odlazim kod doktora koji me je operisao, čekam da se pojavi jer nemam zakazano.
-Doktore, hoćete li me primiti? Imam bolove i dalje mi stoji otok.
Prima me posle dva ipo sata čekanja, samo da me pošalje na snimanje. Snimanje čekam još jedan sat. Napokon, pomislim, sad će da me prozove, kad ono, jok. Čekam još dva sata. I, kada sam već digla ruke, njegovo gospodstvo proziva me i već besna ulazim u ordinaciju.
– Implant je u redu. Što se mene tiče sve je u redu.
– Doktore, pogledajte otok.
– Ma to vam je od kičme. – odgovara buljeći i dalje u ekran komjutera.
– Ali ovaj otok i bolovi su nastali posle operacije. Pogledajte.
– Ja sam samo za kuk zadužen, a on je u redu, za ostalo me nije briga. Idite kod lekara opšte prakse.
Bila sam kao zarđala mina iz Drugog svetskog rata, koju je voda izbacila na obalu. Izgleda bezazleno, ali pogrešan pritisak izaziva eksploziju.
– Kakav ste vi to lekar? Ja nisam ekran, već stojim pred vama. Treba da pogledate. Sram vas bilo doktore. Sad ste me podsetili da kad odnesem cipele na popravku, i trebaju mi flekice i popraviti rupu na džonu, obučar da kaže:
– Može flekice, tu sam stručan, a za zakrpu, idite kod drugog obućara.
Blagi Bože, mislim se, uzimam papir što je naškrabao i kao furija odlazim. Kad sam došla kući, pogledam šta je napisao. Ni reč da se žalim na bolove i otok!
Nisam ljudski lakmus da sve primam bez komentara. Rekoh sebi, zavuci ruke u bušne džepove, izvadi nepostojeći novac i idi privatno. Tako sam i uradila. Nastavljam sa borbom…
Tekst: Vladanka Cvetković
Foto: Privatna arhiva