Narodna biblioteka i muzejska zbirka Zvornik je 14.11.2023. u 11h u Biblioteci „Milutin Bojić“ u Beogradu realizovala program karavan sa pričom „Zvornički počeci Sofke Nikolić“ podržan od Ministarstva kulture Republike Srbije. Kao što je Sofija Sofka Nikolić svojim životom i pevanjem uvezala gradove u Republici Srbiji i Republici Srpskoj, Šabac, Zvornik, Beograd, Loznicu i Bijeljinu NBZ ovim karavanom podseća na jedan vanserijski talenat i jedan život vredan da se ne zaboravi.
Sofija Sofka Nikolić je rođena 1907. godine u mačvanskom selu Tabanović, nedaleko od Šapca
Sofijina majka Persa, i sama pevačica, ubrzo nakon razvoda, ostavlja Sofku da se stara o bratu i dve sestre sa nepunih jedanaest godina. Kako bi ih prehranila, Sofka počinje da peva i njen prvi zvaničan nastup beleži se u 1918. godine u Zvorniku.
Upravo u Zvorniku udaje se za poznatog Paju Nikolića, koji je u tom trenutku imao orkestar od dvadeset i četiri člana. Vest o glasu Sofke Nikolić širi se munjevitom brzinom i ubrzo sa mužem i njegovim orkestrom odlazi u Mostar. U tamošnjoj kafani „Lira“, gde su posetioci bili bogati trgovci i boemi. U toj kafani se našao i čuveni Aleksa Šantić, koji je postao doživotni Sofkin prijatelj, nakon što mu je otpevala njegovu pesmu „Emina“ i rasplakala ga. Nakon nekoliko godina provedenih u Mostaru, odlazi u Sarajevo i tamo rađa ćerku Mariolu. Sledeća stanica za nju je bio Beograd, odakle počinje njen put ka planetarnoj slavi.
Sofija u Beograd stiže sredinom dvadesetih godina i odlučuje da tu i ostane. Skadarlija je proglašava svojom nezvaničnom kraljicom, a publika joj postaju poštovane ličnosti Beograda, poput Branislava Nušića, Tina Ujevića, Radeta Drainca i drugih poznatih imena tog vremena.
Velikani nisu žalili novac za Sofkin nastup. Bilo je nečuveno da je honorar jedne pevačice u to vreme iznosio tri stotine dinara, a mesta pred njen nastup nikada nije bilo. Redovi su se formirali čak od 12 časova pre podne, pred kafanom u kojoj je toga dana pevala. Priča se da su je čak i zlatom plaćali. Postala je slavna i bogata, a novine su neprestano o njoj pisale.
Došlo je vreme da Sofka krene dalje, te svoju ćerku Mariolu ostavlja na čuvanje, a ona odlazi u Berlin, gde snima svoju prvu ploču, na kojoj se nalaze hitovi poput „Čuješ, seko“, „Zone, mori zone“, „Kolika je Jahorina planina“, „Cojle, Manojle“. Godine 1925. dobija prestižnu nagradu „Zlatna potkovica“ i gotovo da nije bilo radio-stanice u Evropi na kojoj se nisu puštale Sofkine pesme.
U samom zenitu slave putuje po svetu. U Parizu ostaje tri meseca, gde snima svoju drugu ploču. Pevala je za kraljevsku elitu i visoke evropske zvaničnike. Sofka Nikolić u Evropi postaje jedan od najangažovanijih izvođača, a ređa se sve više nagrada i priznanja, te je u tom trenutku sluša više od pola Starog kontinenta.
Štampa je u to vreme pisala da je „unela zavist i nemir čak i kod mnogih gostioničara. Niko ne može da oprosti Sofki i njenoj pesmi, jer svi gosti idu tamo gde ona peva“.
Nije tajna da je po broju prodatih tiraža bila tik iza italijanskog tenora Enrika Karuza.
Sada se karta više tražila i u čuvenom Monmartu, gde sklapa prijateljstvo sa svetskom ikonom plesa Džozefinom Bejker, koja je kasnije i posećuje u Beogradu. Turneje su se nizale, a u međuvremenu Sofka se aktivno bavi i humanitarnim radom. Ipak, na vrhuncu karijere dešava se tragedija koja joj je potpuno promenila život.
Godine 1939. Sofka Nikolić je zanemela. Prvo se suočava sa gubitkom voljenog muža Paje Nikolića, a ubrzo zatim ostaje i bez ćerke jedinice Mariole. Zauvek se pitala da li je, isto kao i njena majka, napravila grešku što je ostavila svoju ćerku nekome na čuvanje i nikada to sebi nije oprostila.
Te godine, ova kraljica pesme postaje kraljica tuge. Prodala je kuću u Beogradu i preselila se u Bijeljinu, gde je balsamovala i sahranila svoju ćerku, napravila joj kapelu i posećivala je skoro svakodnevno. Od tada, nastupala je samo na zvaničnim snimanjima, međutim, više nikada nije bila ona stara Sofka.
Poslednji put publika je imala prilike da je sluša 1968. godine i od tada se povlači skoro sasvim, do svoje smrti. Dočekala je duboku starost i umrla je 27. jula 1982. godine u Banji Koviljači.
Sahranjena je u Bijeljini, pored svoje voljene ćerke Mariole i muža Paje.
I dan-danas, njene pesme se rado izvode u Skadarliji i prepričavaju razne anegdote, a na nju ostaje da nas seća, osim pesama, jedan sokak u Bijeljini, nazvan po vanvremenskoj Sofiji Sofki Nikolić.
Tekst: Fokus vesti
Foto: NBZ