Napomena: Svaka uočena sličnost ili razlika sa stvarnim ljudima, događajima, ili državama je – NAMERNA, jer, to je tako normalno u zemlji autora kolumne.
U jednoj zemlji, najveći borci za demokratiju i ljudska prava, vole komunistu Tita, a njihovi oponenti, tvrdi nacionalisti, veličaju Karađorđeviće čiji potomak i ne govori dobro maternji jezik. Oni prvi i dalje vole himnu „Hej Sloveni“, ne znajući da je ista melodija i tekst bila himna Slovačke od 1939. do 1945. godine, u to vreme saradnice nacističke Nemačke. Poneko zna da isto zvuči i himna Poljske. Drugi „Veliki Srbi“ stoje mirno uz nacionalnu pesmu koju im je napisao Slovenac.
Prvi su „Druga Srbija“, da se razumemo, a drugi su „Prva“. U toj zemlji, orah koji je poreklom iz Brazila zovu „indijskim“?!!! (na stranu što to uopšte nije orah).
U istoj zemlji, za one koji su u problemu kažu da je „usr‘o motku“, nemajući pojma da su za vreme Prvog svetskog rata, vojnici sedali na motku i obavljali veliku nuždu iznad rupe, sve po budnim okom narednika, koji je batinama kažnjavao onog ko je zasere. U toj istoj zemlji, svi lupaju „kao Maksim po diviziji“, (opaki nemački mitraljez, opet iz Prvog svetskog rata). Iz te iste zemlje je i autor ovog teksta, koji upravo pijucka „tursku kafu“, i zna da je ni sami Turci ne zovu tako. Taj autor se samo pravi pametan, jer je u njegovoj zemlji svako popio svu pamet ovoga sveta, dok i sam ne „usere motku“, kao što obično čine njegovi sunarodnici, redovno.
U njegovoj zemlji„jebem ti mater, blesavu“, može imati i prijateljski prizvuk. Tamo može nešto biti „strašno lepo“. Tamo raste „čudno voće“, kao u pesmu Bili Holidej, koja je upropastila karijeru pevajući o obešenim Crncima o grane, u Džordžiji. U njegovoj zemlji, lako te obese, s tom razlikom što si i dalje živ.
Ako autor ovog teksta kaže da je „Beograd na vodi“, dobra stvar za njegov grad i otadžbinu, gotov je! „Druga Srbija“ će ga odmah obesiti. A ako se usudi da primeti lopovluk „narodne vlasti“ – usrao je motku. Usran i obešen, ali i dalje ipak živ; pa to može samo tamo gde „promaja ubija“ kao što je primetio jedan Amerikanac koji je posetio zemlju sa najlepšim ženama i sa padom nataliteta i napisao putopis, koji je insipirisao autora ovog teksta da zaključi kako je zapravo „lupao kao Maksim po diviziji“.
A šta u stvari šta autor želi da vam kaže?
Živite u zemlji gde su plodovi bogom dani. Imate četiri godišnja doba (milijarde ljudi da vam pozavide). Pa (prijateljski), pička vam materina, zar bi Vivaldi komponovao „Četiri godišnja doba“, da mu nisu bila važna? O.K, ne raste kod nas „indijski orah“, ali…. sve vam je malo. Vama smeta kiša, za kojom vape milijarde ljudi, jer ne možete da prošetate „nasmešenog psa“. Ne volite sneg, koji mnogi nisi nikada videli. Aha, autor najzad kapira; mi smo „nebeski narod“ koji bi želeo da bude materijalan. Novi automobil, letovanje tamo gde raste indijski orah, pa to bi i autor želeo (da se ne lažemo).
Šta vam najviše fali? Demokratija? Rođaci! Da li ste vi tolerantni? Autor (krajnje netolerantan), pijucka kafu (tursku) i misli o nesrećnim ljudima iz Sirije koji samo prolaze kroz našu zemlju. Braćo, ne traže oni indijski orah, žele samo malo hleba i soli (po tome smo poznati) i da idu dalje. Tamo gde nema leta (baš su budale), ali usraće motku.
A mi?
Najmiliji moji, šerpe u ruke, ili baklje, kome je kakva volja. Udarajmo, palimo, prozivajmo. Doći će leto, za njim jesen i nova zima. Ja ću i dalje da pijuckam kafu (koja nije iz Brazila, nego iz Afrike), grickam indijski orah (dobar je za potenciju) i lupetam kao Maksim po diviziji. Usrao sam motku!
Autor: Vojislav Radojković