BRANIMIR JOHNNY ŠTULIĆ MIT KOJI ŽIVI

Branimir Johnny Štulić rođen 12. aprila 1953. godine u Skoplju, SFRJ, Republika Makedonija. Zbog prirode posla njegovog oca familija se seli u Jastrebarsko, mesto pored Zagreba. Godine 1967 sa roditeljima i sestrom seli u tek izgrađeno socrealističko zagrebačko naselje Siget. Tu, na jedanaestom spratu vojnog solitera naučio je prve akorde uporno vežbajući na akustičnoj gitari. Danas postoji mnogo verzija kako je Džoni postao Johnny. Zanimljivo je da su ga ljudi iz njegovog najbližeg okruženja znali kao Brane ili Čupko. Nadimak Johnny je prihvaćen tek kada je postao popularan izvan Zagrebačke ceste. Govorili su da je sam sebi dao nadimak. Uostalom tako je i pevao: „ Zaboravih vam reći da zovu me Johnny pravo mi budi za to, kad sam kao mali došao u grad morao sam samom sebi dati nadimak…“ Ipak, pouzdano se zna da je na jedinoj radnoj akciji na kojoj je učestvovao, u Beogradu 1969. Branimir dobio nadimak. Nekog udarnika iz Bosne  podsećao je na tadašnjeg popularnog strip junaka, kečera  Džonija Pantera.

Ambijent u kom je rastao bio je  inspirativan za sva Džonijeva interesovanja. Džoni se sa strašću zanimao za istoriju i politiku. Godine 1966. nakon čuvenog Brionskog plenuma na kome je Josip Broz Tito smenio svemoćnog šefa UDB-e Aleksandra Rankovića i dve godine potom, nakon studentskih demonstracija, u Jugoslaviji se pojavljuje prostor slobode koji je trebalo valjano popuniti kulturom osluškujući iza zavese pop događanja naroda.

Nakon maturskog ispita ( tema Pariska komuna!) 1972. Džoni odlazi u JNA, da bi nakon petnaest meseci skinuo vojničku uniformu i započeo studije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

Negde u Zagrebu, možda još uvek postoji grafit: Džoni vrati se Jajo nas jebe! (Jasenko Houra, frontmen Prljavog Kazališta). Pitam recepcionerku za Blato, Zvečku, Kavkaz. I mada generacijski idealna osoba za odgovoriti na moje pitanje gospođa jedva da je čula za Štulića i Azru. „ Čuj, osobno nemam pojma gdje su te kavane“.

Blato, Zvečka, Mali kavkaz, kultna mesta, sastajališta zagrebačkih pionira Novog vala. Mesta odakle je sedamdesetih krenula prva eksperimentisanja s  narkoticima, rok n roll i kreativni anarhizam. Okupljalište promiskuitetnih mangupa, rokera, pankera i boema. Tu su nastale prve ideje o formiranju bendova koji su pravili muziku zbog koje je nekada imalo smisla živeti u Jugoslaviji. U tom društvu se kretao i Džoni. Ipak do kraja neprilagođen svemu.

 „ Većina ekipe se skupljala ispred Zvečke, no Johnny je više volio sjediti u Malom kavkazu. Nije volio velike skupove i dim mu je smetao, zagušljivost. Danas vele droga, ovo, ono, on tada ni cigarete nije pušio.“( lokalni hroničar vremena)

Nakon što je u roku položio ispite prve godine, zanemaruje studije i posvećuje se muzici. Govorio je da je njegova istorijska uloga biti muzičar. Pun samopouzdanja želio je slavu, karijeru, publicitet. Prvi bend koji je okupio zvao se Balkan sevdah bend. U autorskoj obradi Džonija Štulića svirane su pesme sa područja cele Jugoslavije- sevdalinke, makedonske, međimurske…

„ U mojoj sobi smo mogli svirati do kasno u noć, jer nismo bili bučni. Štulićeva energija je bila neiscrpna: i kad mi se činilo da fizički ne mogu više, tjerao me da nastavim. Meni je obično bilo dosta nakon dva sata, ali nismo prestajali jer je Čupko bio uporan i temeljit.“( Dragan Konstatinović)

Džonijev odnos s roditeljima bio je loš, naročito s ocem. On o tome nije govorio, vreme je provodio s društvom, često je znao nositi sa sobom vreću za spavanje, tako da se ne bi vraćao kući u Siget. Mogao je prespavati gde god bi se zatekao.  Njegova preka narav dovodila ga je u stalni sukob sa okolinom. Uvek u traganju za pravom postavom benda.

Godina 1977. Johnny piše drugu u vojsci: „ Kupio sam električnu gitaru. Imam bend. Zove se Azra.“

Prvi koncert benda u postavi Branko Hromatko na bubnjevima, Marino Pelajić na bas gitari, Max Juričić na gitari i Johnny na gitari i za mikrofonom održan je u jesen te sedamdesetsedme u Domu kulture u zagrebačkoj Dubravi. Ime bendu dao je Đoko Grgac- Anarhist, Džonijev drug koji je baš te jeseni dobio kćerku Azru. Džoniju se svidelo, govorio je kako će biti zvučno za skandiranje A-zra, A-zra. Nakon prvih svirki organizovanih u zagrebačkim klubovima krenule su glasine o kvalitetu Džonijevih pesama. Zagrebački šminkeri i neprikosnoveni kvaziautoriteti, rok kritičari, odmah su postavili pitanje i dilemu- da li Štulić zna svirati i pevati? Zamislite budalaštinu! Johnny kritiku nije trpio. Smatrao je savršenim sve što radi.

Sledećeg leta, nakon svirke u zagrebačkom Lapidariju dolazi do razlaza u bendu. Naime, pod uticajem rok kritičara D.Glavana, Johnny u bend dovodi druga sa fakulteta Juru Stublića. No, par svirki i postavio je uslov. „ Birajte, ili Jura ili ja.“ Ostatak benda je odabrao Juru i tako je nastala grupa Film. Ipak Johnny ne odustaje, kreće u potragu za novom ekipom.

Nakon razlaza sa prvom postavom Azre, Johnny, u neprilici, pronalazi angažman u Parnom Valjku. Izdržao je svega dve nedelje. Azra je na novom početku. Kockice su se konačno složile kada je uspio da nagovori tadašnjeg bubnjara grupe Haustor, Borisa Leinera, da zajedno počnu svirati istoriju rocka na poluostrvu. Tada je snimljen prvi singl sa pesmama Balkan i A šta da radim. Pomenuti frontmen Kazališta nije nikada održao dato obećanje kada se pojavio Balkan. Ničim pozvan na prepotenciju Jajo je izjavio da će trčati go centrom Zagreba ako se Balkan bude slušao. Balkan se sluša i četrdeset godina kasnije u desetak država Evrope a jaja su uvek imala svoju ulogu, ne tangirajući mnogo umetnost ljuljanja i kotrljanja. Azri se uskoro priključuje Mišo Hrnjak, basista. Tako je formiran trio koji je snimio ključne ploče benda. Prvi album grupe Azra snimljen je 1980. godine i smatra se najjačim debijem YU roka. Na ploči se našlo dvanaest pesama. Tekstove sa jačim političkim aranžmanom Johnny je ostavio za buduće projekte, ovaj album je toniran ljubavnom lirikom, ali na specifičan način. Gotovo bolno pevajući izvodio je Graciju na koncertima. Publika je oduševljeno prihvatila pesme. U transu, jedna generacija se zaljubila na prečac u mesiju s gitarom. I ostalo je istorija.

Tekst: Fokus vesti

Foto: Privatna arhiva